Price

-         Плашим се.

-         Чега се плашиш?

-         Свега ...

-         Чега се највише плашиш?

-         Плашим се да ће моје ноздрве заборавити његов мирис. И он ће тако отићи ... Неповратно ... И покидаће се оне сребрне нити од којих је исткан смисао живота ... Мог живота.

         Памтим им меке беле шаке и ожиљак на кажипрсту. Памтим како врели, ознојени дланови стежу моје прсте, нервозни и срећни у ишчекивању љубави. Памтим и хладан стисак руке као знак последњег поздрава. Извлачим на површину стотине детаља који су испунили сваку пору мог сећања ...

         Немирне зелене очи, кошуља боје пролећног неба, бескрајно дуги загрљаји, речи које милују слух, шетње поред реке док сунце умива град, мирис мимоза тек пристиглих с југа, прве пахуље на трепавицама, осмеси, додири, сузе ... Моје бивше љубави. Бивше среће и заблуде. И на крају увек самоћа јер сам себи најбоље друштво.

* * *

         Мала књижара на углу ушушкана између прометног булевара и слепе уличице. Четрдесетак бљештаво осветљених квадрата. Топло пролећно предвече. Пале се уличне светиљке. Последњи посетилац занет прелиставањем књиге у тврдом повезу на којем је крупним златним словима исписано „ Стари Рим “. Чест гост моје књижаре. Обично долази пред затварање. Познаник? Свакако. Пријатељ? Можда. Увек проведемо двадесетак минута у пријатном разговору. Интересује га моје мишљење о књигама. Мени то прија. Радо бих продужила разговор, али он гледа на сат. Време је да крене. Време је да угасим светла и закључам врата. Време је да књиге отпочину у малој књижари на углу ушушканој између прометног булевара и слепе уличице.

         Као и обично, испраћам га до врата. Као и обично, затварам врата за њим са осећајем задовољства помешаног са тугом. Али вечерас нешто није као и обично. Вечерас он није потпуно отишао. Вечерас је део њега остао на малој наранџастој фотељи на којој је седео док је зането прелиставао књигу у тврдом повезу, са крупним златним словима. Остао је његов мирис. После толико долазака нешто је од њега остало. Или је то нешто можда он оставио?

         То није мирис једноличних мушких парфема. Није ни мирис тела. То је мирис речи које смо разменили, мирис његових мисли, откуцаја срца. Стваран и нестваран у исти мах. Мирис који је прешао преко његове коже, миловао му косу, затреперио у његовом погледу, а онда се упио у моје ноздрве. Док смо вечерас разговарали, није било тог мириса. Сећала бих га се. Сада сам сигурна – он га је оставио пре него што је изашао кроз масивна врата од ораховине.

         Дуге дане до нашег поновног сусрета испуњавам тим мирисом. Довољно је да га призовем у ноздрве и да са њим оживи и лик човека који га је оставио. Оживе његови покрети, његов глас, начин на који се смеје ( мало забачена глава и широко развучене усне које откривају низ једнаких зуба ), начин на који хода или зането прелистава књигу у тврдом повезу, са крупним златним словима, удобно смештен у малу наранџасту фотељу.

         А некад тај мирис дође и кад га не призивам. Кроз одшкринут прозор унесе га кошава. Изненади ме и обрадује. Проведе са мном цео дан у малој књижари на углу. Деси се и да ме отпрати у ноћ. Тад сањам да ме милују руке које ме на јави понекад само овлаш додирну. Чујем речи које на јави никад једно другом нећемо рећи. Препуштам се љубави која је толико лепа да може постојати само у сну јер је јава не заслужује.

         Волим га кроз мирис. Кроз мирис га чујем и осећам. Кроз мирис слутим његово присуство. Присуство човека са којим не делим пољупце и загрљаје, који ме не држи за руку док сунце умива град, са којим не миришем мимозе тек пристигле с југа, а који је мом животу дао много више од свих бивших љубави. Дао му је оне сребрне нити од којих је исткан његов смисао.