Price

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Једна, иста као ти

 

          Обукао сам капут са карираном шаром и изашао у пријатну зимску ноћ. Не волим благе зиме и слаткоречиве људе јер такве зиме и такви људи кад-тад уједу.

Преда мном се пружао дуг, таман, асфалтни пут, а по њему у сусрет си ми ишла ти. Оденула си црни капут, његов чврсто везани каиш претворио ти је тело у пешчани сат, а месечина ти се просула по рамену. Таман хтедох да те с радошћу поздравим, а ти прође поред мене нема и загонетна као ноћ у којој смо се мимоишли. Тад схватих да то ниси ти, већ једна иста као ти којој сам у пролазу украо са рамена зраке месечине.

 

         Сео сам на клупу испред великог храма који се купа у белини светлости. Јато голубова кљуцало је мрвице бачене шакама добрих људи, а мене су гледале очи у којима су гореле звезде. Погледах те право у зенице, али мој вид не препозна звезде у твојим очима. Тад схватих да то нису твоје очи и твоје звезде, већ поглед једне исте као ти. Прхнуше голубови пред корацима пролазника, а ја наставих пут са прегрштима звезда у џеповима.

 

Пробијао сам се кроз капуте и јакне, шарене лампионе и светлуцаве кесе. Правио сам места својим корацима у необузданом метежу празника. Слух ми је хватао кикоте, песме, узвике и одједном сам препознао глас исти као твој, глас у којем одзвањају сребрни звончићи. Кренух ка том гласу и сусретох лице непознате жене. Тад схватих да то није био твој глас, већ глас неке исте као ти. Моје ушне шкољке понеше одјеке сребрних звончића и ја наставих да се пробијам кроз гомилу без краја.

 

         У даљини се осећао мирис снега (блага зима кад-тад уједе), а ја сам кренуо за косом у коју се уплео мирис ђурђевка. Следио сам ђурђевак до велике мрачне раскрснице и таман кад хтедох да ти благо додирнем раме да би ме по отисцима прстију препознала, блесну улично светло и ја видех да то није твоја коса, већ коса неке исте као ти.

 

         Прсти су ми милели по ишараном улазу у зграду број 24. Покушавао сам да напипам дугме које ће осветлити тај прљави, непријатни простор. Моје вреле шаке овлаш додирнуше неки прсти нежни и дуги, али ледени као смрт. „Знам те прсте!“, скоро да испустих крик и почех да их тразим по мрачном ваздуху. Тад се упали светло и ја видех да то нису твоји прсти, већ прсти једне исте као ти. Њихова хладноћа уреза ми се у кожу.

 

         Са дугог, тамног, асфалтног пута вратио сам се у свој свемир изаткан од твоје крхкости. Окићена јелка стоји крај прозора. Правим те у облику пешчаног сата. Спуштам ти на раме зраке месечине. У очи ти стављам звезде. Оживљавам одјек сребрних звончића. У косу ти уплићем ђурђевак. То си ти. И док ми нежни, ледени прсти милују образе, ја живим живот осмишљен тобом.

                                                                                                                    За Тину

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Кораци

 

 

Где су нестали моји кораци?

У влажном снегу или у браздама испуцале земље?

У покошеној трави или разгаженом блату?

 

Ко је украо моје кораке?

Киша што је спрала трагове или сунце што је осушило стопе?

Или можда ти кораци још увек негде чекају моја стопала ...

 

 

     Црвена као намолована вештом руком сликара наивца. Округла као обрашчићи уснулог детета. Једра, свежа, а ипак опора као живот чије бих недожвакане залогаје испљунуо уз мрштење најдубље боре на челу. Јабука на мом столу. Обасјана младим зрацима јутарњег сунца. Треба само да направим три корака и зуби ће се зарити у њу црвену, округлу, једру и свежу, а усне ће се скупити од опорог укуса њеног сока. Треба само да направим три корака ...

 

* * *

 

    Преда мном се пружа као бескрај још један спори, лењи дан. Дан месеца јула, 13. по реду, у 28. недељи године 2012. од рођења Исусовог, а 1138. од оног дана када се живљење преобразило у животарење, у трошење времена до судњег часа. Почињем борбу са њим. Мало ја давим њега, мало он мене, па онда поново ја њега. И тако све док се не уморимо. Онда он оде у своју ноћ, а ја на јастуку влажном од суза и зноја призивам сан да дође на очи. Призивам сан и у том сну кораке, њене, његове и своје ...

 

* * *

 

     Кораци њени. Ситни и одсечни на штиклама од осам центиметара. Одзвањају ходником. Плешу безобзирно по мојим живцима. Пробијају се кроз ваздух засићен мирисом парфема. Чујем их напетим слухом. Видим их размазане у боји црвеног кармина. Улазе уз тресак врата. Говоре увек исто и увек истим тоном ...

     Знам, ја сам најгоре дете на свету. Знам, ти ме ниси желела. Знам, он не жели ни да ме види. Знам да сам сувишан. Знам да сам сметња. Знам да је боље да ме нема. Знам да желиш кад ујутру отвориш очи да уместо мене видиш празнину. Али ја нисам празнина као што ни ти ниси нежност и ниси брига и ниси љубав. Ти си само збир корака од којих стрепим и због којих затварам себе у тамну кутију бола. У њој седим дуго, сасвим сам, плачем невидљивим сузама и тек с времена на време промуцам понеку реч без звука као да се браним.

 

     Кораци његови. Тамни и тешки. Увек у исто време застају пред вратима. Не знам им лик јер преко прага никад нису прешли. Замишљам да су ружни и зли. Они не вичу. Само кроз зубе просикћу речи кратке и прљаве. Онда отпљуну у страну и мрзовољно оду. Са њима оду и ситни, одсечни кораци на штиклама од осам центиметара. Остаје празна соба засићена мирисом парфема. У њој седим дуго, сасвим сам, плачем невидљивим сузама и мрзим сваки мушки корак таман и тежак.

 

     Кораци моји. Застали на пола пута између дечака и мушкарца. Не желе да остану кратки, дечји, а боје се да постану крупни, мушки, ружни и зли. Решили да закораче у непознато, у ваздух, у празнину. Клецају и зноје се. Иду у сусрет ивици. Ивица прилази њима. Сусрећу се на најнижем облаку. Далеко од земље, небу на дохват руке ...

 

* * *

 

Да би додирнуо небо, не мораш да ходаш по ивици.

 

     Моји кораци нису додирнули небо. Спустили су се нежно на меки облак. Али никад више нису додирнули ни земљу. Остали су да лутају по том облаку. Кратки као кораци детета, а тамни и тешки као мушки.

 

     У борби са сећањима, питањима и недореченим одговорима пролази још један спори, лењи дан. Јабука на мом столу, црвена као намолована, округла, једра и свежа, а опора као живот, стоји у сенци летњег предвечерја. Данас сам јој се за корак приближио. Остала су још два, а сутра је опет нови дан. Мада, нисам баш сигуран да је нови, али дан сигурно јесте. И опет се треба будити, треба дисати, говорити. Треба живети у истом кругу. Понекад ми се чини да не живим сваког дана изнова, него само сањам претходна живљења. Да ли сањам да бих живео или живим да бих сањао? И шта је стварније-сан или живот? Нећу сад о томе да мислим. Сутра је ново буђење. И нека тако буде.

 

Петак
-дан у којем се жеље увек остварују-

         Петак је пети дан у седмици, баксузан ако је тринаести у месецу, дан пре суботе, а  иза мрзовољног понедељка, безличног уторка, спороходне среде и четвртка са капцима спуштеним од умора. Одговара броју пет у низу основних бројева и слову д у азбуци.
* * *

         Звецнула је тацница. Готова је кафица. Плаво-бела шољица са златним рубом пуна је топлог напитка. Мирише на сточићу крај прозора. Ка прозору гране као стопрсте руке пружа старо дрво. Са старог кривог дрвета ка земљи лети последњи жути лист. Пада на земљу као у постељу-нечујно, меко. Ваздух мирише на кише, на јесен, на труло. Облаци мраче видик.
         За сточићем крај прозора седи жена, ни млада ни стара, лица које је румено од априла до септембра, а самртнички бледо кад се зима до сржи увуче у кости, очију зелених кад природа цвета, а плавих кад падају кише. Смеђа коса што вуче ка тамној нијанси престала је да јој расте на пола пута између ушију и рамена, а висина јој се зауставила тачно код 165. центиметра. Иако се сваког јутра протезала у кревету и већи део дана ходала на прстима, њено упињање до још неког центиметра одавно је постало узалудно. Обучена у тамноплаву хаљину од тешке свиле, коју издалека нико не би запазио, а изблиза би се свако дивио њеној једноставности и елеганцији, са старинским брошем на грудима, испија мале, кратке гутљаје кафе и одсутно пиљи кроз прозор у који већ ударају прве капи кише, разбијају се о стакло и остављају влажне мрље налик онима од дудиња које се лети лепе по сеоским путевима.
         Испред жене, на сточићу, поред плаво-беле шољице са златним рубовима и исте такве тацнице, положена је бележница на чијим корицама од коже стоји угравирано име фирме која одавно не постоји. То су оне старе бележнице са календаром на почетку и телефонским имеником на крају. Сваког петка, а данас је баш петак, један од оних којима се влага увлачи у сваки минут па морамо да их сушимо поред вреле пећи, жена је имала обичај да узме стару бележницу и ситним, китњастим рукописом започне писање увек на новом листу. То је био њен ритуал без којег петак није био петак, у њеном животу посебан и свечан дан.
         Некада је у старој бележници чувала своје снове, а сада чува само живот. Сакупила је сећања изаткана од две велике смрти, једне огромне љубави, неколико безначајних познанстава, три покушаја пријатељства, безброј крупних и више од безброј ситних радости и туга. Положила их је између меких корица од коже које их чувају од заборава, највећег непријатеља времена које је прошло. Бележила би и данас своје снове да није једног давног петка, пре скоро десет година, на новој страници, 258. по реду не рачунајући странице старог календара, записала нешто што се никако не сме записати петком кад су наше жеље гласније него осталих дана и увек се остварују.
         Тог, за њене снове кобног петка, који је у календару био означен безначајном десетком, одмах после буђења, још под утиском првог ружног сна који је у животу сањала, записала је крупним словима да би желела да никада, али баш никада више не сања. Кад је бесно затворила бележницу и наслонила се на њу лактовима око којих су лепршали чипкани рукави спаваћице, није ни слутила да је сан који је управо описала последњи који је одсањала у животу. Од тада су снови заобилазили њене ноћи и није јој преостало ништа друго него да уместо снова почне да записује живот. То јој је тешко пало јер ма колико се плашила ружних снова, ипак је волела да сања и да сновима испуњава оне празнине које је у животу правила стварност. Али петак више није био петак, у њеном животу посебан и свечан дан.
         Њен живот без снова више није био исти. Време се вукло као да један минут замењују два и све чешће се питала колико дана протекне између две зиме, колико траје часак између два мирна, уједначена откуцаја срца, колики је размак између два трептаја ока. Почела је да живи на махове, између две зиме, два откуцаја срца, два трептаја ока, ситнећи вечност на секунде јер јој је сваки делић времена био драгоцен и непоновљив.
         „То је поуздан знак да старим“, мислила је.
         Од петка када је сањала последњи сан, њени записи у бележници били су све краћи:
    24.5.19..
         „Од раног јутра спарина. Ишла на пијацу. Нема свежих јагода. Убила их ноћашња киша. Срела стару познаницу. „Држала“ ме двадесет минута (ја климала главом и смешкала се)“.
    1.10.19..
         „Прошле ноћи слабо спавала. Учинило ми се да сам сањала ветар, али у јутарњем програму рекоше да је дувао и обарао стабла. Јутрос сам била сувише уморна за излазак у град“.
„П.С. Дуго нисам ништа сањала. Не знам зашто. Некад сам сањала скоро сваке ноћи. ЧУДНО!“
    13.1.19..
         „По снегу до колена ишла на сахрану даље рођаке. Смрзла се. Осећам се као да ћу добити температуру. Све мање је радосних догађаја. Једно венчање на четири сахране. Да ли је свет све тужнији или га ја гледам тужним очима? Питам се ...“
    18.7.19..
         „Прошлог петка ништа нисам записала. Петак није био петак. Дани ми измичу. Све ми је теже да водим рачуна о њима ...  Кад почнем да мислим, и не слутим куда ће ме моја мисао одвести ...“
    15.11.19..
         „Ништа се не дешава. Тачка“.
         Стара кожна бележница месецима је стајала нетакнута. Женин живот више није имао садржај који би испунио двадесетак преосталих празних страница. Живела је затворена у свој стан, у своју собу, у себе саму. Дани су се претапали у ноћи, ноћи у дане и она више није знала када је дан, а када ноћ и није могла себи да приушти оно мало здравог сна којим се спава од поноћи до првих петлова. Сна без снова јер је већ заборавила како се сања. У сновима јој је остао цео један живот о којем је дању маштала, а ноћу га сањала. И све то само због једног ружног сна и једне несмотрене жеље коју је пожелела баш у петак не знајући да се петком жеље увек остварују.
         Јутрос је скувала кафицу, звецнула је тацница на сточићу крај прозора, стопрсте гране су се пружале ка жени која је после неколико година узела са полице стару кожну бележницу. Читала је своје снове, али ниједан није препознала, осим оног последњег, ружног. Нелагодност јој дотакну сваки нерв. Прескочи неколико преосталих празних страница и кад дође до последње, на њој записа:
    10.11.20..
         „У овом животу, у којем влада неуравнотеженост између остварених и неостварених жеља, ја имам само једну. Желим да се ни због чега не кајем кад дођем до краја овоземаљског пута. Много је кајања било док сам ходила по њему, наизменично упадајући у дубоко блато и извлачећи се из њега. И цео ми живот у томе прође-у кајању, пропадању и мукотрпном уздизању. Кајање ми је изједало срце и душу, кидало ми утробу. Пропадање ми је ломило кости све до колена, а од држања за бодљикаве гране да не бих потонула у блато до носа и преко носа дланови боле и крваре. Толико сам се кајала да би се по мени могла назвати нова реч-кајалица. Кајалица као човек који се због свега у животу каје. Кајалица као песма коју наричу они који се због свега у животу кају“.
         Прочита запис сачињен од ситних, китњастих слова, затвори кожну бележницу, спусти оловку поред ње и угаси се. Без кајања као што је и желела јер се жеље које пожелимо у петак увек остварују.

  Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Новогодишња

 

         „Чекате, а! Чекате Нову...“, уз шкрипу се отворише врата на којима зазвецкаше стакла и уђе дубок, продоран глас обавијен децембарском маглом. За гласом уђе човек. За човеком пас. Глас, човек, пас. Глас луталице, луталица и његов верни пратилац. Онако с врата, осврну се по кафани човек у дугом дебелом капуту и са шеширом испод којег се назирао жбун проседе коврџаве косе, тражећи кроз дим и алкохолна испарења одговор на питање које је малочас поставио. Угојени црни пас, великих ушију и кратког репа, као по команди склупча се испред шанка, спусти уши и поче да дрема.

         Одакле ми је познат тај лик који се крије испод шешира? Можда сам га видео пре неколико дана док је гладним очима кришом меркао излог месаре. Не. То није тај. Тај је имао неку сиву капу навучену преко чела. И није имао капут него јакну... Јакну... Не могу да јој се сетим боје... Беше нешто пепељасто, сиво, шта ли је... Овај што је сад ушао некако је отмен. Био је отмен... Био је отмен док му се рубови капута нису искаљали. Био је отмен док му се оковратник кошуље није искрзао, шешир измастио. Да није то мој некадашњи професор музике којег већ пола године виђам у дугом реду пред народном кухињом? Стрпљив. Не прича ни са ким. Свима се склања и извињава. Стално спушта обод шешира и скрива поглед. Увек хоћу да му се јавим. Учтивост ми то налаже. Али кад заустим реч поздрава, сетим се да бих га тиме понизио. Он не жели да га препознају, а ја не желим да га због мог поздрава шешир покрије до земље. Није овај човек што сад уђе мој професор музике из дугог реда пред народном кухињом. Не би он ни крочио у ову биртију нити би ишао одрпан и мастан праћен псом луталицом верним до понизности. Не би сигурно и не би вечерас кад му је место поред клавира, са нотама. Али зашто ми се и даље чини да познајем лице које онако грлато постави питање свима нама у овој загушљивој станичној биртији? Можда зато што сва лица избраздана патњом личе једно на друго, а лице грлатог са шеширом открива да је много патио. Зашто ми је познат и овај пас који из захвалности лиже сваку шапу која га нахрани? Можда зато што десетине таквих лута по овом граду. И ноћу завијају дуго и тужно као да слуте неко зло...

         „Чекамо, чекамо... А где си ти? Касниш на славље“, прену ме из мисли глас напукао од пића и дувана. Дошао је из угла у којем су за једним малим столом прекривеним скорелим флекама седела два скоро иста клошара, пожутелих дугих брада, лица црвених од мраза, ољуштене коже на рукама, у ритама и чизмама увезаним канапима. Станични инвентар. Кафанска сметала. Редовне муштерије дежурној патроли.

         Одрпани господин с отменим масним шеширом у елегантном капуту искаљаних рубова придружи се двојици за малим столом у углу.

         „Стари знанци“, помислих.

 

* * *

 

         „Сушна ли је ова година! Не памтим да нека беше оваква!“, оте се уз тежак уздах старом господину што се са скромним пртљагом сместио до прозора не би ли избегао дим који штипа очи.

         „Сушна, сушна“, као ехо зачу се поред њега глас другог господина. Тегет беретка, кожне црне рукавице, беспрекорно изгланцане чизме.

         „Како ли ћемо се прехранити?“, следи ме глас оног првог.

         Да, како ли ћемо се прехранити? Да ли сам се некад то запитао? Лето беше толико врело да испуца земља. Јесење кише нас заобиђоше. Зима сува, магловита. Снега ни за лек. А ја се никад нисам запитао како ћемо се прехранити. Младост мисли само на себе, а старост брине све наше бриге. Зато јој је коса побелела.

         „Ту је Војводина. Даће она хране свима нама“, дође одговор од господина са кожним рукавицама, а његов сапутник поново без речи уздахну.

         „Да, даће Војводина“, помислих и умирен том мишљу позвах дремовног конобара да наручим још једну. Шољу чаја.

 

* * *

 

         Одшуњала ми се година. Кроз прохладна пролећна јутра, кроз јулску жегу, кроз густе магле, шуњала се од дана до дана све док потпуно није нестала из мог видокруга, неповратно као и све претходне. Али ова беше бржа од њих. Јурио сам њене зоре, поднева и ноћи, падао задихан од умора, а ипак нисам успео да је ухватим. Да ли ме то успоравају оне претходне године које ме, иако младог, већ помало притискају па губим трку са садашњошћу или су неки чудни, мени непојмљиви механизми убрзали живот па ме садашњост стално држи на два-три корака иза себе?

         Мислим ја тако о старој што развлачи свој последњи сат, образи ми све руменији од чаја, а она тројица за столом у углу запевала неку песму па од њихових гласова сопствене мисли једва чујем. Грлати пева као да хоће да сравни са земљом и нас и кафану и станицу са све возовима и цео свет што ноћас чека и радује се.

         Чекам и ја. И радујем се. Увек кад чекам, кад се нечему надам, осећам узбуђење које ми голица утробу. Толико ме голица да ми натера сузе на очи и не да ми више да седим, него ме тера да се шеткам тамо-овамо док ми срце искаче из лежишта, пење се ка грлу и почиње да пулсира у слепоочницама. И сад осећам то пулсирање и већ бришем марамицом сузне очи и шеткао бих се тамо-овамо само кад не би било ових малених смеђих очију што су умилно-радознали поглед упрле у мене. Дечачић у очевом наручју већ десет минута ме упорно посматра, а ја се питам шта је то на мени необично видео па не скреће поглед. Немам баш умилан лик. Нисам ни нешто леп, а ни ружан (бар мислим да нисам ружан). Нисам ни од оних што праве гримасе од којих се деца зацењују од смеха. Имам сасвим обичан, неупадљив лик по којем ме људи скоро никад не памте. Мене памте по речима и по делима и није ми важно што ми лик брзо забораве.

         „Ти мали, што ти наранџаста капица са бућицом уоквирава лице, можда ме у овом тренутку боље знаш од свих оних који ме годинама познају. Можда осећаш како ми срце пулсира у слепоочницама па хоћеш да ме умириш тим умилно-радозналим погледом. Ти си још дете. Сасвим мало дете које боље види, зна и осећа од нас што смо као одрасли, а целог живота се трудимо да у себи сачувамо оно што се још дететом може звати“, обраћам се малом нечујним речима, а родитељима, који су се окренули да виде кога њихов син посматра не трепћући, упућујем осмех.

 

* * *

 

         „Трубачи!“, упаде у кафану Циганчић и сви скочише уз узвик одушевљења. За тили час кроз врата прође лимена дружина, а највеселији гости се нађоше на столовима. Одрпани грлати господин већ је био скинуо по рубовима искаљани капут и масни шешир, раскопчана кошуља откривала му је груди и тако распојасан бацао је чаше око себе. Један његов другар је у заносу клечао и веселио се, док је други ширио руке покушавајући да загрли и пољуби прсату плавушу у олињалој бундици од вештачког крзна која је средовечно лице замаскирала јаком шминком.

         Два господина која су уздисала над сушом и гладном годином што нас чека окретала су главе од овог призора не кријући згражавање. Родитељи дечкића са наранџастом капицом кренуше ка вратима пробијајући се кроз вриску, дим и заглушујуће звуке дувачких инструмената. Кренух и ја за њима. Време је. Старој је одзвонило, а долази... Долази Она...

 

* * *

 

         Цупкам на пустом перону не бих ли се мало загрејао. Густа магла заклања ми поглед на велики станични сат који откуцава последње минуте до поноћи. Сви чекају-у кућама, на улицама и трговима, у отменим ресторанима и неугледним биртијама. Чекам и ја.Чекам на хладном, пустом перону на којем је све стало.Само још сат откуцава и казаљке се крећу. Крећу се и коначно поклапају. Из даљине чујем звиждук, а затим и тутњаву воза. По небу се разливају водоскоци боја. Знам-сад сви славе. Славим и ја. И у мени прште боје, срце ми је опет на месту, топла крв загрева ми сваки делић тела и чујем душу како ми певуши. Воз стаје. Отварају се његова тешка врата. Најлепши тренутак кад се чекање претвара у дочекано. Дочекана је. Она. Једном руком узимам тежак кофер, а другом хватам њену нежну малену шаку помажући јој да сиђе са тих неколико високих степеника. Да сиђе и стане пред мене. Да стане пред мене и загрли ме. Да и ја њу загрлим. Дуго чекану. Напокон дочекану. Ноћас сви славе и по небу се разливају водоскоци боја, а ја чујем како ми душа певуши.

 

 

 

                                    Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

БЕЗИМЕНА

 

         Једном, а то је било давно, пет дана пре твог двадесет и ... и није важно ког рођендана док смо седели на балкону, рекла си ми:

         „Ја нећу много да остарим. Старићу до педесет седме-педесет осме, а онда ћу достојанствено да се повучем“.

         О, како си ми смешна била док си причала о старости! Ти која не можеш да остариш.Ти која си као дан који се у свакој зори изнова рађа.Знам, бојала си се старења.Зато си тако и говорила. Зар ниси знала да постоје очи које ће те увек гледати младу?

 

         Једном, а била је средина октобра неке давне године, из јесењег дана крочила си у мој стан. Са тобом је ушао и ветар који је носио увело лишће. Била си промрзла, каљава.Мокра коса лепила ти се за чело. На образима су ти се капи кише мешале са сузама. Вилица ти је дрхтала од студени и беса. Јецала си.

         О, па то је данас неко поново шамарао твоју душу лажима, газио је лицемерјем, мучио и понижавао злобом и поквареношћу.Знам, осећаш се као да си пала са друге планете која је милионима светлосних година удаљена од ове несрећне Земље. Кажеш да нећеш да се повинујеш тим грозним неписаним законима. Кажеш да волиш себе такву каква јеси. Зар нећеш никада да прихватиш да је прави свет искривљена слика твог света у неком чудном огледалу?

 

         Једном, а то је, чини ми се, било у августу неке, није важно које године, тихо си ми рекла:

         „Хоћу да се одморим од свега и од свих и да ћутим, ћутим, само да ћутим ...“, а онда си се окренула на бок и испружила десну руку.

         О! Ти да ћутиш?! Ти која се кунеш у речи?! Ти којој су речи ваздух, вода, храна?! Знам, нећеш пристати на такву опкладу јер си сувише тврдоглава, али хајде да се кладимо. Колико би издржала? Три? Можда четири минута? Не, не, не дам ти више од пет. Зар не познајеш себе?

        

         Једном, а то једном било је много пута, седела си и размишљала, а онда си плакала, и плакала, и плакала ...

         О, како ми те је тад било жао! Ниси хтела са мном да поделиш своја размишљања као да ниси знала да ја увек погађам твоје мисли. Можда те је то и плашило јер никад ниси хтела да откријеш целу себе. Хоћеш опет да погађам? Знам, ти волиш да се тако играш са мном. Важи! Погађам! Била си тужна без повода, а онда си се сетила повода па си почела да плачеш. Плакала си због свега онога што је било, онога што ће бити, онога што никада и нигде неће бити. Зар нисам погодио?

 

         О, како бих волео сада да те видим у твојој педесет и ... и није важно којој! Пустио бих те да ме као некад засмејаваш својим причама о старењу јер ти ни сад ниси стара (лепо сам ти рекао да ти не можеш да остариш). Питао бих те да ли си се помирила са светом или си још увек у рату сама против свих. Да ли си успела да један цео, али баш цео дан проведеш у ћутању сама? Знам, нећеш да се кладиш јер си још увек сувише тврдоглава, али ја бих могао да се кладим да ниси успела. Сада од мене не би могла да сакријеш ту малу плаву коју си пре много година у невештом ћутању крила док ти је у срцу расла.

         Спусти мало главу да ти се погледом упијем у те твоје очи. Теби су још увек облаци у очима, зар не?

 

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Знате, јесен је ...“

 

          Јутрос је у моју причу ушетала једна бака.Ниска, не потпуно седа, уредне фризуре, у тамноплавом костиму и крем блузи са машном везаном око врата.На уснама јој је лебдео љубазан осмех који као да никада није скидала.

          „Опростите,не бих да сметам ... Пролазила сам овуда и видела празан лист па сам свратила ... На кратко ... Само на неколико минута ... Знате, долази јесен па сам хтела да се још једном прошетам док није почело хладно време.О, кад бисте били љубазни да опишете један парк па да се заједно прошетамо по њему.Знате, долази јесен, а ја сам тако усамљена.И молим Вас да буде сунчан дан.Не можемо се шетати по киши, мада ја имам навику да свуда са собом носим овај кишобран.Тако већ годинама ...“, застаде и извади из дамске ташнице црну кожну футролу у којој је био кишобран.

          Помислих да ће после овог испрекиданог монолога уследити дуго ћутање, али мисао ме превари.Пошто је села на фотељу преко пута мене, пружих јој шољу чаја, она ми љубазно захвали и настави своју причу:

          „С јесени ми се у душу увуче нека чудна туга.Просто као да је осећам ево овде у грудима.Не, немојте мислити да то има везе са мојим годинама.Не кажем да нисам стара, напротив скоро сам превалила пола девете деценије, али тај бол који осећам у грудима није физички, него више онако ... као неки бол од сећања, успомена, изневерених нада.То се понавља из године у годину.Морам да признам да сам још била млада када сам постала свесна те туге.Увек ми је тешко падао почетак јесени.Осећам да лето односи све што је лепо, ведро, радосно.Јесен ... Јесен је за мене умирање природе.Растужује ме као да не знам да ће већ за неколико месеци доћи пролеће.Свежа јесења јутра подсећају ме на неке ружне догађаје.Боље да Вам о томе не причам ...

          Сећате ли се како нас је прошле године усред јесени изненадио снег?Јао, како сам се намучила док сам све саксије унела!Журила сам и журила да их склоним са вејавице и хладноће, а прсти ми се следили па сам  се све бојала да ће ми испасти.Замислите, могла је да се смрзне моја најдража љубичица!Па ко би ми онда правио друштво целе зиме?!И ти моји прсти ... Све су хладнији и хладнији.Често помислим да ћу рукавице морати да носим и док спавам“.

          Тек тад приметих да је стара госпођица у левој руци држала рукавице од фине танке коже и њима лупкала по колену.Заиста се плаши хладноће.Припремила се на време.Док ми је говорила о јесењем болу, најдражој љубичици и хладноћи, била је сетна и замишљена, а онда јој се наједном лице озари.

          „Ви сигурно мислите да сам Вас посетила да бих се јадала.О, не брините!Не желим да Вам упропастим дан који је тек почео.Има људи који воле јесен.Стварно је воле и радују јој се.Не поричем да јесен има и добрих страна.Све те нијансе жуте боје ... То је чаробно!Ја уживам у томе.Можда ће Вам бити смешно, али знате ли шта је моја прва асоцијација на јесен?Мирис печених паприка.Некада их нисам волела.Ма нисам хтела ни да их окусим, али тај мирис ... Шетам се тако по крају, а из сваке куће допире мирис печених паприка.Морала сам да попустим и да их пробам.Сада их обожавам и ето због њих се радујем јесени.Јесте ли Ви завршили тај парк?Хоћемо ли у шетњу?“

          Идеја да се са љупком бакицом прошетам по парку постајала ми је све примамљивија.Колико питања желим да јој поставим ...

          Ушле смо у парк.Све је било као што је бака желела или сам претпоставила да жели-сунчан дан, много нијанси жуте боје свуда око нас, дрвореди, понеки шетач, свеже обојене клупе, поглед на реку ... Била је одушевљена оним што је видела.Њен осмех постаде још ведрији.Када је јутрос ушетала у моју собу, споменула ми је да је усамљена.То ми се стално врзмало по мислима.Усудих се да је упитам за разлог њене самоће.

          Отео јој се уздах пре него што је почела да ми говори.

          „Сви смо ми различити.Зато често и не разумемо једни друге.Можда Ви нећете моћи да схватите зашто сам остала сама.У младости сам мислила да је неким људима суђено да заувек остану сами, да никад не пронађу особу са којом ће делити живот.Бојала сам се предосећаја да баш ја спадам у ту малу групу људи који самоћу покушавају да испуне на различите начине, а ипак дубоко у души остају несрећни.И тако и би.Једном сам се опекла јер сам на длану пружила душу не знајући да ће дивна осећања која су је испуњавала остати заувек пред затвореним вратима неке друге душе“.

          Приметих да обори поглед препун суза као да осећа кривицу.И ја се ражалостих.Скренух јој пажњу на веверице, паперјасте облаке, јато птица чије крештање запара небо.

          „Овде је све тако дивно.Волела бих да не морам да се враћам кући, али ускоро ће кише и ове лепоте ће нестати, а и морам да бринем о свом цвећу, о својим књигама.Књиге су много осетљиве и захтевају посебну негу као и цвеће.Знам, рећи ћете да оне нису живе и да не морам да их заливам и склањам са мраза као цвеће, али и око њих има много обавеза.Оне не трпе прашину.Често траже да им мењам места.Када се Пушкин исприча са Толстојем, ја га ставим поред нашег Ракића, а онда ослушкујем о чему разговарају два великана које дели читав век.Није ми тешко да то радим.И онако су преда мном дуги јесењи дани“.

          „А пријатељи?Имате ли пријатеља?“, не издржах да је не упитам.

          „Ах, пријатељи!У мом животу пријатељства су била варљива.Ниједно није оставило трага.То је једна од мојих непреболних рана.Молим Вас, немојте ме више питати о томе.Хајде да уживамо у овом дивном дану.Знате, јесен је пред вратима“.

          „Боље да сам се угризла за језик него што сам је ово питала“, помислих и осетих наклоност према овој тужној, али симпатичној старици.Учини ми се да нас нешто дубоко и топло веже, али нисам могла да одредим шта је то.

          Послушала сам њен савет и уживала у дивном дану, а када сам приметила да се уморила и почела да посустаје, предложила сам јој да се вратимо у собу.

          „Биће још дивних паркова у пролеће па ћемо се опет шетати“, рекох јој.

          „Ви сте млади.За Вас ће бити још пролећа, а мени је ова јесен можда последња“, са много туге у гласу изговорила је ове речи.

          Када смо се вратиле у собу, села је на исту фотељу, али више није била расположена за причу.Осетивши да има довољно снаге да се врати у свој дом, устала је и пошла према вратима држећи испод руке дамску ташницу.

          „Још једном извините што сам Вас задржала.Кад бисте само знали колико ми је пријало Ваше друштво ... Усамљена сам ... Боље је да сада кренем.Ускоро ће мрак.Дани су све краћи.Знате, јесен је ... Хвала на свему!“

          Хтедох да јој кажем да је и мени пријало њено друштво, да је позовем да дође кад пожели да прекрати јесење дане, али крепке старице више није било у мојој соби.Чула сам само одјек њених корака.

 

 

                                                                                                

 

  Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Украдено пролеће

 

         Кише су украле пролеће. Моје пролеће. Запљуснуле су тек изниклу траву. Оросиле су прве пупољке. Спрале боје. Ипак, срце и даље иде за сновима, а снови за ветром. Некуд далеко ... Тамо где су бескрајна пространства врелог пустињског песка што милује и пече клизећи низ дланове.

 

* * *

 

         Трамвај број 13 вози према граду. Стара лимена кутија клизи по шинама. Капи кише се сустижу на прљавом стаклу. Заклањају ми поглед на реку испод мене и небо нада мном, али у машти могу да видим тачку у којој се вода и небески свод спајају. Питам се да ли је небо од реке украло плаветнило или се река огледа на небеској површини. Вечита загонетка.

         Сваког дана прелазим исти, добро познати пут, а са мном, у мени и свуда око мене је жена са трепавицама боје пустињског песка. Оног ситног и жутог што милује и пече клизећи низ дланове. Те трепавице сагледао сам једног пролећног поподнева када је седела поред мене, у трамвају број 13, окренута према сунцу које јој је озарило лице. Био је то један од ретких сунчаних дана овог пролећа. Пролећа које су ми украле кише.

         Никада нисам видео такве трепавице и зато сам приковао поглед за своју незнану сапутницу не марећи за пристојност. Што сам их дуже посматрао, изгледале су ми све нестварније. Чинило ми се да ће сваког трена са њих почети да падају зрнца врелог, жутог песка. Наједном, трепавице су се подигле и поглед зелених очију који је био њима скривен ухватио је мој поглед, занесен и збуњен. Следио сам се. Ухваћен сам у свом малом греху. Већ ми се чинило да пропадам кроз под старог трамваја кад према мени полете љубазан осмејак, а онда поглед зелених очију опет одлута кроз прозор упрљан пролећним кишама.

         Трен је био довољан да сјај зелених очију које су ме погледале остане заувек у мом сећању и мом срцу. Такав сјај у очима имају само жене које су на свет донеле мала, невина бића и посветиле им своје животе. Жене-мајке. Тако сам сасвим случајно сазнао нешто о својој сапутници по којој је мој поглед лутао сада већ сасвим слободно, без бојазни да ће поново бити ухваћен.

         Ситне боре почеле су да плету мрежу испод њених зелених очију, а благо наглашени подочњаци одавали су непроспаване ноћи. Ипак, њено лице је зрачило лепотом. Лепотом зреле жене која поносно носи своје прве боре и уморне кесице испод очију. Покушавао сам из тих ситних записа на лицу да прочитам њен живот. Да ли је срећна? Какве је бриге муче? Да ли је вољена и да ли воли? Не добих одговоре. Њено лице остало је тајанствено. Да ли је свака жена једна велика тајна?

         Пренух се из мисли и схватих да се ближи моја станица. Да имам право на још само једну жељу у животу, сада бих је пожелео-зауставите време, зауставите стари трамвај, исеците шине да никад не дођемо до последње станице, да заувек останемо овде под зрацима пролећног сунца које се пробија кроз прљаве прозоре, немојте да ми узимате једини пролећни дан који ми нису украле кише. Моје вапаје нико није чуо. Они су само у мени одјекивали.

         Моја сапутница устаде и тада је сагледах целу. Висока. Витка. Дугим белим прстима држала се за седиште да не би изгубила равнотежу. Испод танке свилене хаљине боје слоноваче назирале су се мале чврсте груди. Леђа су јој се повијала под теретом дуге косе. Личила ми је на клас који се бори са налетима ветра. Пожелех да је заштитим. Пожелех да је једним загрљајем упијем у себе и никад јој не допустим да изађе кроз врата старог трамваја која ће се за неколико секунди отворити. Рука ми крену ка њеним прстима који су грчевито стезали седиште и опет ме пресрете њен поглед. Благ. Нежан. Пун разумевања. Усне на којима су ницали ружини пупољци тихо изговорише: „ Извините “. И тад се врата старог трамваја отворише. И жена са трепавицама боје пустињског песка изађе кроз њих. Изађе из мог живота. Њена витка грациозна појава оте се мом погледу.

         Од тада сваког дана путујем трамвајем број 13 у нади да ћу је поново срести. Замишљам како седа поред мене и смеши ми се, а врелина пустињског песка са њених трепавица греје ми душу натопљену пролећним кишама.

 

 

 

Normal 0 false false false

ДЕЧАК И ВИОЛИНА

 

          ­-Двадесет пет година ... А као да је јуче било, размишљао је човек у касним тридесетим годинама док је откључавао врата куће у којој је провео један део детињства. Поред њега је стајала плавокоса девојчица чији је немирни поглед лутао по запуштеном дворишту.

          Двадесет пет година. Тачно толико је прошло од када је последњи пут крочио на праг ове једноспратне сиве куће скривене од улице крошњом старог ораха. Отварајући врата свог некадашњег дома, осетио је кнедлу у грлу која му није дала да дође до даха. Осећао ју је увек када би се сетио живота у тој суморној сивој кући. Сада је имао утисак да ће га угушити. Желео је да што пре уђе и суочи се са сећањима која је годинама потискивао.

          У кући је све било као и у његовом сећању. Свака ствар стајала је на месту на којем је била и оног спарног јунског поподнева када је из куће изашао последњи пут. Осећања су му се узбуркала и није приметио када се плавокоса девојчица, његова седмогодишња кћер, изгубила у некој од суседних соба. Сео је на стару фотељу поред прозора и пустио сећања да га преплаве ...

          Било је јунско поподне. Тешки сиви облаци прекривали су небо. Ваздух је био засићен спарином. Мајка је шила хаљину од бордо сатена, мали брат који је тек напунио две године мирно се играо гуменим зеком, а он се спремао да крене на оближњи терен где је сваког поподнева са друговима играо фудбал. Дуго очекивани распуст тек што је почео.Био је срећан што су пред њим два месеца уживања после дуге и напорне школске године коју је завршио одличним успехом.У кућу је ушао отац ...

          Очев поглед препун беса и мржње који је видео тог дана прогањао га је целог живота. Није био први пут да се отац такав врати с посла. Зато су и стрепели. Сваког дана. Годинама. Стрепели су од његовог уласка у кућу, од његовог гласа, погледа ... Ходали су на прстима, шапутали ... Стрепња је постала њихов начин живота, грдње и претње њихова свакодневица. Није био потребан повод да би се на неког од њих сручила бујица псовки и најстрашнијих погрда.

         Шта је тога дана претходило свађи његових родитеља, није могао да се сети.Сећао се само мајчиног јецања, очеве вике, обарања стола на којем су били постављени тањири за породични ручак. Сећао се да је излетео из куће док су на врели асфалт почињале да падају крупне капи кише. Трчао је и трчао желећи да побегне од свађе, од оца, од онога што се само зове живот.

          Када је коначно стао, киша је већ била престала, а његова одећа је била потпуно мокра. На лицу су му се кишне капи мешале са сузама. Налазио се у суседном насељу потпуно сломљен, уморан, мокар.Сео је под липу и наслонио се на влажну кору њеног стабла. Затворио је очи, а у глави су му се ројиле стотине и стотине мисли.

          -Шта сам ја тако страшно згрешио кад сам овако кажњен? Ово је страшно ... Ја ово више не могу да поднесем ... Не могу ...

          Из мисли га је пренуло нешто што је подсећало на шкрипање. Убрзо то шкрипање се претворило у звук инструмента, звук виолине. Чинило му се да никада пријатнији звук није чуо. Мисли су престале да се роје. Препустио се чаробном звуку који је допирао из једног од оближњих станова и мирису липе који му је пријатно голицао ноздрве.

        Сваки тон који је произвео тај чаробни инструмент падао је на његову рањену душу као капљице кише на врели асфалт. Али капљице кише могу да сперу летњу прашину са асфалта, а бол са детиње душе та дивна музика може само да ублажи. Њега никада ништа не може да спере. Он остаје да пече и као неми сведок целог живота да подсећа на детињство мутно од суза.

         Звуци чаробне виолине пратили су га кроз цео живот. Кад год му је било тешко, призивао их је у сећање.Често је размишљао и о уметнику испод чијих вештих прстију су ти звуци настајали, али уметник је за њега заувек остао тајна. Но, радозналом оку читаоца биће допуштено да завири у собу на трећем спрату жуте дотрајале зграде из које су те вечери као и много пута раније допирали звуци који би дирнули и најтврђе срце.

          У соби на трећем спрату,  док је тужни дечак седео под липом, млада уметница Настасја вежбала је за свој први солистички наступ. Била је то десетогодишња девојчица плавих очију бистрих као планинска језера и тешких плавих увојака који су падали на њена нејака рамена. Прсти мале уметнице били су црвени и натечени од вишесатног вежбања, али она није посустајала.Храбриле су је речи њене маме, стасите Рускиње Олге коју је љубав довела у ову српску варошицу, да човек само сопственим залагањем може успети у животу и да пролазећи мукотрпним путем који води ка успеху мора бити стрпљив и истрајан. И те вечери је мама уживала у њеном музицирању не скривајући одушевљење због сваке добро одсвиране мелодије.

          Ни сам не зна колико је седео под липом, али када је отворио очи, видео је да се већ спустио густ мрак и прва помисао му је била да мора да пожури кући. Журно је ишао све до уласка у своју улицу. Тада је као по обичају успорио корак јер се бојао да би испред своје куће могао да затекне страшан призор. На срећу било је мирно. Тај мир био му је чудан после данашње буке од које је побегао. Кроз главу му је прошла мисао да је мајка сигурно забринута због његовог дугог одсуства. Љутио се на себе. Није требало још и то да јој приреди.

          У кући га нису сачекале очекиване мајчине речи препуне бриге и оправдане љутње. Сачекало га је нешто горе. Нешто чему се никада није надао.

          У својој соби је затекао мајку која је ужурбано паковала ствари у торбу. Поред је стајала још једна торба. Заустио је да мајци упути извињење због дугог задржавања напољу, али су њене речи биле брже:

-Михаило, спакуј још нешто ако желиш.Одлазимо.

          Узела је у наручје малог брата који је спавао и изашла из собе. Није стигао да је упита ни куда одлазе ни када ће се вратити, али све је могао да наслути ...

          Првих неколико недеља по одласку из породичне куће провели су код баке и деке које је он неизмерно волео и који су се трудили да њему и брату пруже љубав, топлину, сигурност.А после ... После је живот наставио да тече  устаљеним током као река када се врати у своје корито после поплаве. Изнајмили су стан, мајка се запослила ,одрастали су као и сва друга деца само што више нису имали оца који је у њиховом новом дому ретко спомињан. Није било лако преживети те године .Мајка је увек говорила да морају доћи бољи дани, да је најбитније да су они живи и здрави па ће, ако Бог да,з авршити школу, почеће да зарађују ,постаће своји људи, а тада ће и њој лакше бити. И увек је напомињала да њој ништа није тешко када су њена деца у питању и да јој је најважније да доживи да њих види као срећне и задовољне људе који су остварили бар део својих жеља (увек их је учила да буду скромни).

          У очеву кућу више никада нису крочили. После неколико година отац је умро. Он и брат испратили су га с поштовањем, али без много емоција. Мајка је дочекала да јој се синови ишколују и постану своји људи. Брат је након студија отишао у Америку, а он се преселио у већи град пошто му варошица у којој су живели није пружала много могућности. Често је са својом породицом обилазио мајку и очев гроб.Понекад га је вукла жеља да сврати у очеву кућу, али било је нешто јаче од те жеље. Јачи од те жеље био је онај бол из детињства који му је и даље пекао душу. Ипак, овог спарног јунског поподнева није могао да одбије молбу своје седмогодишње Саре да сврате у кућу тог деде којег никада није видела и о којем је мало знала, али чији је лик често покушавала да оживи у машти (ваљда нас највише привлачи оно о чему најмање знамо и што нам није доступно).

          Из размишљања га је тргао Сарин глас:

-Тата, хајде да се прошетамо по крају .Овде ми је већ мало досадно.

          Њене речи су дошле у прави час. Вратиле су га у стварност у тренутку када су сећања на прошлост већ постајала неподношљива.

-Добра идеја! Хајдемо!

          И кренули су добро знаним улицама којима је оног грозног дана трчао по киши.С ада киша није падала .Било је ведро као и у његовој души и топло као Сарина ручица коју је држао у својој. Мирис липа подсетио га је на звуке виолине које је пре много година ту слушао. Погледао је ка трећем спрату и ослушнуо .Очекиваног звука није било, али није био тужан због тога зато што је у души увек могао да га чује. Ни уметница више није живела на трећем спрату жуте дотрајале зграде. И није више била мала.Вођена маминим саветима, она је са својом виолином стигла до многих концертних дворана широм света.

-Тата, волела бих да свирам неки инструмент. Можда виолину. Она некако има ...

-Има душу. Да ли си на то мислила?

-Да, да!

-Знаш. Саро, још кад си се родила, предосетио сам да ћеш једном пожелети да свираш баш виолину.

-Ма ,немогуће.

-Да, да, могуће је. И обећао сам себи, баш тог дана кад си се родила, да ћу ти бити добар отац.

          Ову последњу реченицу није изговорио. Остала му је у срцу.Тамо где се родила пре седам година и где ће живети све док и он буде ходао по овој земљи на којој је највећи бол онај бол који осећају деца.  

  

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

-         Плашим се.

-         Чега се плашиш?

-         Свега ...

-         Чега се највише плашиш?

-         Плашим се да ће моје ноздрве заборавити његов мирис. И он ће тако отићи ... Неповратно ... И покидаће се оне сребрне нити од којих је исткан смисао живота ... Мог живота.

 

 

         Памтим им меке беле шаке и ожиљак на кажипрсту. Памтим како врели, ознојени дланови стежу моје прсте, нервозни и срећни у ишчекивању љубави. Памтим и хладан стисак руке као знак последњег поздрава. Извлачим на површину стотине детаља који су испунили сваку пору мог сећања ...

         Немирне зелене очи, кошуља боје пролећног неба, бескрајно дуги загрљаји, речи које милују слух, шетње поред реке док сунце умива град, мирис мимоза тек пристиглих с југа, прве пахуље на трепавицама, осмеси, додири, сузе ... Моје бивше љубави. Бивше среће и заблуде. И на крају увек самоћа јер сам себи најбоље друштво.

 

* * *

 

         Мала књижара на углу ушушкана између прометног булевара и слепе уличице. Четрдесетак бљештаво осветљених квадрата. Топло пролећно предвече. Пале се уличне светиљке. Последњи посетилац занет прелиставањем књиге у тврдом повезу на којем је крупним златним словима исписано „ Стари Рим “. Чест гост моје књижаре. Обично долази пред затварање. Познаник? Свакако. Пријатељ? Можда. Увек проведемо двадесетак минута у пријатном разговору. Интересује га моје мишљење о књигама. Мени то прија. Радо бих продужила разговор, али он гледа на сат. Време је да крене. Време је да угасим светла и закључам врата. Време је да књиге отпочину у малој књижари на углу ушушканој између прометног булевара и слепе уличице.

         Као и обично, испраћам га до врата. Као и обично, затварам врата за њим са осећајем задовољства помешаног са тугом. Али вечерас нешто није као и обично. Вечерас он није потпуно отишао. Вечерас је део њега остао на малој наранџастој фотељи на којој је седео док је зането прелиставао књигу у тврдом повезу, са крупним златним словима. Остао је његов мирис. После толико долазака нешто је од њега остало. Или је то нешто можда он оставио?

         То није мирис једноличних мушких парфема. Није ни мирис тела. То је мирис речи које смо разменили, мирис његових мисли, откуцаја срца. Стваран и нестваран у исти мах. Мирис који је прешао преко његове коже, миловао му косу, затреперио у његовом погледу, а онда се упио у моје ноздрве. Док смо вечерас разговарали, није било тог мириса. Сећала бих га се. Сада сам сигурна – он га је оставио пре него што је изашао кроз масивна врата од ораховине.

         Дуге дане до нашег поновног сусрета испуњавам тим мирисом. Довољно је да га призовем у ноздрве и да са њим оживи и лик човека који га је оставио. Оживе његови покрети, његов глас, начин на који се смеје ( мало забачена глава и широко развучене усне које откривају низ једнаких зуба ), начин на који хода или зането прелистава књигу у тврдом повезу, са крупним златним словима, удобно смештен у малу наранџасту фотељу.

         А некад тај мирис дође и кад га не призивам. Кроз одшкринут прозор унесе га кошава. Изненади ме и обрадује. Проведе са мном цео дан у малој књижари на углу. Деси се и да ме отпрати у ноћ. Тад сањам да ме милују руке које ме на јави понекад само овлаш додирну. Чујем речи које на јави никад једно другом нећемо рећи. Препуштам се љубави која је толико лепа да може постојати само у сну јер је јава не заслужује.

         Волим га кроз мирис. Кроз мирис га чујем и осећам. Кроз мирис слутим његово присуство. Присуство човека са којим не делим пољупце и загрљаје, који ме не држи за руку док сунце умива град, са којим не миришем мимозе тек пристигле с југа, а који је мом животу дао много више од свих бивших љубави. Дао му је оне сребрне нити од којих је исткан његов смисао.

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.