"Украдено пролеће"
Украдено пролеће
Кише су украле пролеће. Моје пролеће. Запљуснуле су тек изниклу траву. Оросиле су прве пупољке. Спрале боје. Ипак, срце и даље иде за сновима, а снови за ветром. Некуд далеко ... Тамо где су бескрајна пространства врелог пустињског песка што милује и пече клизећи низ дланове.
* * *
Трамвај број 13 вози према граду. Стара лимена кутија клизи по шинама. Капи кише се сустижу на прљавом стаклу. Заклањају ми поглед на реку испод мене и небо нада мном, али у машти могу да видим тачку у којој се вода и небески свод спајају. Питам се да ли је небо од реке украло плаветнило или се река огледа на небеској површини. Вечита загонетка.
Сваког дана прелазим исти, добро познати пут, а са мном, у мени и свуда око мене је жена са трепавицама боје пустињског песка. Оног ситног и жутог што милује и пече клизећи низ дланове. Те трепавице сагледао сам једног пролећног поподнева када је седела поред мене, у трамвају број 13, окренута према сунцу које јој је озарило лице. Био је то један од ретких сунчаних дана овог пролећа. Пролећа које су ми украле кише.
Никада нисам видео такве трепавице и зато сам приковао поглед за своју незнану сапутницу не марећи за пристојност. Што сам их дуже посматрао, изгледале су ми све нестварније. Чинило ми се да ће сваког трена са њих почети да падају зрнца врелог, жутог песка. Наједном, трепавице су се подигле и поглед зелених очију који је био њима скривен ухватио је мој поглед, занесен и збуњен. Следио сам се. Ухваћен сам у свом малом греху. Већ ми се чинило да пропадам кроз под старог трамваја кад према мени полете љубазан осмејак, а онда поглед зелених очију опет одлута кроз прозор упрљан пролећним кишама.
Трен је био довољан да сјај зелених очију које су ме погледале остане заувек у мом сећању и мом срцу. Такав сјај у очима имају само жене које су на свет донеле мала, невина бића и посветиле им своје животе. Жене-мајке. Тако сам сасвим случајно сазнао нешто о својој сапутници по којој је мој поглед лутао сада већ сасвим слободно, без бојазни да ће поново бити ухваћен.
Ситне боре почеле су да плету мрежу испод њених зелених очију, а благо наглашени подочњаци одавали су непроспаване ноћи. Ипак, њено лице је зрачило лепотом. Лепотом зреле жене која поносно носи своје прве боре и уморне кесице испод очију. Покушавао сам из тих ситних записа на лицу да прочитам њен живот. Да ли је срећна? Какве је бриге муче? Да ли је вољена и да ли воли? Не добих одговоре. Њено лице остало је тајанствено. Да ли је свака жена једна велика тајна?
Пренух се из мисли и схватих да се ближи моја станица. Да имам право на још само једну жељу у животу, сада бих је пожелео-зауставите време, зауставите стари трамвај, исеците шине да никад не дођемо до последње станице, да заувек останемо овде под зрацима пролећног сунца које се пробија кроз прљаве прозоре, немојте да ми узимате једини пролећни дан који ми нису украле кише. Моје вапаје нико није чуо. Они су само у мени одјекивали.
Моја сапутница устаде и тада је сагледах целу. Висока. Витка. Дугим белим прстима држала се за седиште да не би изгубила равнотежу. Испод танке свилене хаљине боје слоноваче назирале су се мале чврсте груди. Леђа су јој се повијала под теретом дуге косе. Личила ми је на клас који се бори са налетима ветра. Пожелех да је заштитим. Пожелех да је једним загрљајем упијем у себе и никад јој не допустим да изађе кроз врата старог трамваја која ће се за неколико секунди отворити. Рука ми крену ка њеним прстима који су грчевито стезали седиште и опет ме пресрете њен поглед. Благ. Нежан. Пун разумевања. Усне на којима су ницали ружини пупољци тихо изговорише: „ Извините “. И тад се врата старог трамваја отворише. И жена са трепавицама боје пустињског песка изађе кроз њих. Изађе из мог живота. Њена витка грациозна појава оте се мом погледу.
Од тада сваког дана путујем трамвајем број 13 у нади да ћу је поново срести. Замишљам како седа поред мене и смеши ми се, а врелина пустињског песка са њених трепавица греје ми душу натопљену пролећним кишама.
