Price

Петак
-дан у којем се жеље увек остварују-

         Петак је пети дан у седмици, баксузан ако је тринаести у месецу, дан пре суботе, а  иза мрзовољног понедељка, безличног уторка, спороходне среде и четвртка са капцима спуштеним од умора. Одговара броју пет у низу основних бројева и слову д у азбуци.
* * *

         Звецнула је тацница. Готова је кафица. Плаво-бела шољица са златним рубом пуна је топлог напитка. Мирише на сточићу крај прозора. Ка прозору гране као стопрсте руке пружа старо дрво. Са старог кривог дрвета ка земљи лети последњи жути лист. Пада на земљу као у постељу-нечујно, меко. Ваздух мирише на кише, на јесен, на труло. Облаци мраче видик.
         За сточићем крај прозора седи жена, ни млада ни стара, лица које је румено од априла до септембра, а самртнички бледо кад се зима до сржи увуче у кости, очију зелених кад природа цвета, а плавих кад падају кише. Смеђа коса што вуче ка тамној нијанси престала је да јој расте на пола пута између ушију и рамена, а висина јој се зауставила тачно код 165. центиметра. Иако се сваког јутра протезала у кревету и већи део дана ходала на прстима, њено упињање до још неког центиметра одавно је постало узалудно. Обучена у тамноплаву хаљину од тешке свиле, коју издалека нико не би запазио, а изблиза би се свако дивио њеној једноставности и елеганцији, са старинским брошем на грудима, испија мале, кратке гутљаје кафе и одсутно пиљи кроз прозор у који већ ударају прве капи кише, разбијају се о стакло и остављају влажне мрље налик онима од дудиња које се лети лепе по сеоским путевима.
         Испред жене, на сточићу, поред плаво-беле шољице са златним рубовима и исте такве тацнице, положена је бележница на чијим корицама од коже стоји угравирано име фирме која одавно не постоји. То су оне старе бележнице са календаром на почетку и телефонским имеником на крају. Сваког петка, а данас је баш петак, један од оних којима се влага увлачи у сваки минут па морамо да их сушимо поред вреле пећи, жена је имала обичај да узме стару бележницу и ситним, китњастим рукописом започне писање увек на новом листу. То је био њен ритуал без којег петак није био петак, у њеном животу посебан и свечан дан.
         Некада је у старој бележници чувала своје снове, а сада чува само живот. Сакупила је сећања изаткана од две велике смрти, једне огромне љубави, неколико безначајних познанстава, три покушаја пријатељства, безброј крупних и више од безброј ситних радости и туга. Положила их је између меких корица од коже које их чувају од заборава, највећег непријатеља времена које је прошло. Бележила би и данас своје снове да није једног давног петка, пре скоро десет година, на новој страници, 258. по реду не рачунајући странице старог календара, записала нешто што се никако не сме записати петком кад су наше жеље гласније него осталих дана и увек се остварују.
         Тог, за њене снове кобног петка, који је у календару био означен безначајном десетком, одмах после буђења, још под утиском првог ружног сна који је у животу сањала, записала је крупним словима да би желела да никада, али баш никада више не сања. Кад је бесно затворила бележницу и наслонила се на њу лактовима око којих су лепршали чипкани рукави спаваћице, није ни слутила да је сан који је управо описала последњи који је одсањала у животу. Од тада су снови заобилазили њене ноћи и није јој преостало ништа друго него да уместо снова почне да записује живот. То јој је тешко пало јер ма колико се плашила ружних снова, ипак је волела да сања и да сновима испуњава оне празнине које је у животу правила стварност. Али петак више није био петак, у њеном животу посебан и свечан дан.
         Њен живот без снова више није био исти. Време се вукло као да један минут замењују два и све чешће се питала колико дана протекне између две зиме, колико траје часак између два мирна, уједначена откуцаја срца, колики је размак између два трептаја ока. Почела је да живи на махове, између две зиме, два откуцаја срца, два трептаја ока, ситнећи вечност на секунде јер јој је сваки делић времена био драгоцен и непоновљив.
         „То је поуздан знак да старим“, мислила је.
         Од петка када је сањала последњи сан, њени записи у бележници били су све краћи:
    24.5.19..
         „Од раног јутра спарина. Ишла на пијацу. Нема свежих јагода. Убила их ноћашња киша. Срела стару познаницу. „Држала“ ме двадесет минута (ја климала главом и смешкала се)“.
    1.10.19..
         „Прошле ноћи слабо спавала. Учинило ми се да сам сањала ветар, али у јутарњем програму рекоше да је дувао и обарао стабла. Јутрос сам била сувише уморна за излазак у град“.
„П.С. Дуго нисам ништа сањала. Не знам зашто. Некад сам сањала скоро сваке ноћи. ЧУДНО!“
    13.1.19..
         „По снегу до колена ишла на сахрану даље рођаке. Смрзла се. Осећам се као да ћу добити температуру. Све мање је радосних догађаја. Једно венчање на четири сахране. Да ли је свет све тужнији или га ја гледам тужним очима? Питам се ...“
    18.7.19..
         „Прошлог петка ништа нисам записала. Петак није био петак. Дани ми измичу. Све ми је теже да водим рачуна о њима ...  Кад почнем да мислим, и не слутим куда ће ме моја мисао одвести ...“
    15.11.19..
         „Ништа се не дешава. Тачка“.
         Стара кожна бележница месецима је стајала нетакнута. Женин живот више није имао садржај који би испунио двадесетак преосталих празних страница. Живела је затворена у свој стан, у своју собу, у себе саму. Дани су се претапали у ноћи, ноћи у дане и она више није знала када је дан, а када ноћ и није могла себи да приушти оно мало здравог сна којим се спава од поноћи до првих петлова. Сна без снова јер је већ заборавила како се сања. У сновима јој је остао цео један живот о којем је дању маштала, а ноћу га сањала. И све то само због једног ружног сна и једне несмотрене жеље коју је пожелела баш у петак не знајући да се петком жеље увек остварују.
         Јутрос је скувала кафицу, звецнула је тацница на сточићу крај прозора, стопрсте гране су се пружале ка жени која је после неколико година узела са полице стару кожну бележницу. Читала је своје снове, али ниједан није препознала, осим оног последњег, ружног. Нелагодност јој дотакну сваки нерв. Прескочи неколико преосталих празних страница и кад дође до последње, на њој записа:
    10.11.20..
         „У овом животу, у којем влада неуравнотеженост између остварених и неостварених жеља, ја имам само једну. Желим да се ни због чега не кајем кад дођем до краја овоземаљског пута. Много је кајања било док сам ходила по њему, наизменично упадајући у дубоко блато и извлачећи се из њега. И цео ми живот у томе прође-у кајању, пропадању и мукотрпном уздизању. Кајање ми је изједало срце и душу, кидало ми утробу. Пропадање ми је ломило кости све до колена, а од држања за бодљикаве гране да не бих потонула у блато до носа и преко носа дланови боле и крваре. Толико сам се кајала да би се по мени могла назвати нова реч-кајалица. Кајалица као човек који се због свега у животу каје. Кајалица као песма коју наричу они који се због свега у животу кају“.
         Прочита запис сачињен од ситних, китњастих слова, затвори кожну бележницу, спусти оловку поред ње и угаси се. Без кајања као што је и желела јер се жеље које пожелимо у петак увек остварују.