Безимена
БЕЗИМЕНА
Једном, а то је било давно, пет дана пре твог двадесет и ... и није важно ког рођендана док смо седели на балкону, рекла си ми:
„Ја нећу много да остарим. Старићу до педесет седме-педесет осме, а онда ћу достојанствено да се повучем“.
О, како си ми смешна била док си причала о старости! Ти која не можеш да остариш.Ти која си као дан који се у свакој зори изнова рађа.Знам, бојала си се старења.Зато си тако и говорила. Зар ниси знала да постоје очи које ће те увек гледати младу?
Једном, а била је средина октобра неке давне године, из јесењег дана крочила си у мој стан. Са тобом је ушао и ветар који је носио увело лишће. Била си промрзла, каљава.Мокра коса лепила ти се за чело. На образима су ти се капи кише мешале са сузама. Вилица ти је дрхтала од студени и беса. Јецала си.
О, па то је данас неко поново шамарао твоју душу лажима, газио је лицемерјем, мучио и понижавао злобом и поквареношћу.Знам, осећаш се као да си пала са друге планете која је милионима светлосних година удаљена од ове несрећне Земље. Кажеш да нећеш да се повинујеш тим грозним неписаним законима. Кажеш да волиш себе такву каква јеси. Зар нећеш никада да прихватиш да је прави свет искривљена слика твог света у неком чудном огледалу?
Једном, а то је, чини ми се, било у августу неке, није важно које године, тихо си ми рекла:
„Хоћу да се одморим од свега и од свих и да ћутим, ћутим, само да ћутим ...“, а онда си се окренула на бок и испружила десну руку.
О! Ти да ћутиш?! Ти која се кунеш у речи?! Ти којој су речи ваздух, вода, храна?! Знам, нећеш пристати на такву опкладу јер си сувише тврдоглава, али хајде да се кладимо. Колико би издржала? Три? Можда четири минута? Не, не, не дам ти више од пет. Зар не познајеш себе?
Једном, а то једном било је много пута, седела си и размишљала, а онда си плакала, и плакала, и плакала ...
О, како ми те је тад било жао! Ниси хтела са мном да поделиш своја размишљања као да ниси знала да ја увек погађам твоје мисли. Можда те је то и плашило јер никад ниси хтела да откријеш целу себе. Хоћеш опет да погађам? Знам, ти волиш да се тако играш са мном. Важи! Погађам! Била си тужна без повода, а онда си се сетила повода па си почела да плачеш. Плакала си због свега онога што је било, онога што ће бити, онога што никада и нигде неће бити. Зар нисам погодио?
О, како бих волео сада да те видим у твојој педесет и ... и није важно којој! Пустио бих те да ме као некад засмејаваш својим причама о старењу јер ти ни сад ниси стара (лепо сам ти рекао да ти не можеш да остариш). Питао бих те да ли си се помирила са светом или си још увек у рату сама против свих. Да ли си успела да један цео, али баш цео дан проведеш у ћутању сама? Знам, нећеш да се кладиш јер си још увек сувише тврдоглава, али ја бих могао да се кладим да ниси успела. Сада од мене не би могла да сакријеш ту малу плаву коју си пре много година у невештом ћутању крила док ти је у срцу расла.
Спусти мало главу да ти се погледом упијем у те твоје очи. Теби су још увек облаци у очима, зар не?
