Price

Сујеверна прича

         Ако се пробудиш са прошлошћу у мислима и левим кораком загазиш у баксузну среду, заувек ћеш волети модри мирис што се увукао у линију живота на твом десном длану.

* * *

         Ни редак да изађе испод оштрог врха моје оловке. Жута, са танким црним пругама, увек добро зашиљена стоји у шареној конзерви међу десетинама других оловака. И тако већ три месеца. Ни словце да се оцрта на хартији. Макар само једно... Једно једино... Графитно словце на белој хартији... Да знам да сам још жив... Узмем је па је вртим међу прстима, грицкам је и држим наслоњену на чело. Понекад је заденем за уво, али она никако спасоносан траг на хартији да остави.

         Све је почело пре тачно деведесет два дана кад сам се пробудио са мирисом једног давног, кишног и хладног септембра у ноздрвама. Моја буновна свест питала се откуд да ми се баш тај мирис врати сад кад цветају први зумбули, а ваздух мирише на узорану земљу.

         „Можда је то неки знак“, помислио сам и наставио да миришем давни, кишни и хладни септембар лежећи на леђима загледан у плафон који су истачкале досадне зунзаре.

         Имам две леве ноге. На коју год да устанем, дан ће ми бити лош. „Нема лоших дана. Има само наопако насађених људи“, рече ми једном један старац дуге браде, а ја му спустих новчић у измашћени шешир.

         Наопако насађен, пробуђен мирисом давног, кишног и хладног септембра, загазио сам левим кораком у вреву једноличне, хиљаду пута поновљене среде. У устима сам носио укус три пута подгреване супе. Тај укус одаје да сам један од хиљаде самаца у овом граду што се стиде подгрејаних јела и изгужваних кошуља.

         Преко белих пруга на пешачком прелазу, улицу ми пређе црни мачак са грицнутим брком. Да сам бар пљуцнуо три пута, ако ми се већ није враћало десет корака уназад...

         У препуном аутобусу потражио сам познат осмех. Седео је на последњем седишту, чврсто се држао за шипку испред себе и млатарао ножицама које му нису додиривале натруо под аутобуса. Осмех има пет година, као угљен црне коврџе и враголасте очи. Баш кад сам хтео да му пружим слаткиш који сам још јуче купио за њега, отворише се врата на мојој станици и река руку и ногу избаци ме на обалу тротоара.

         Ишао сам спорим кратким корацима ка свом свакодневном одредишту-високој згради са безброј прозора који као свевидеће очи мотре и дању и ноћу на живот улице испод себе. Тамо проводим оних осам сати што су за неке радно време, а за мене су време до повратка кући. Као и увек, ишао сам сам.

         Идем сам. Живим сам. Највећа лаж коју сам икада изговорио. Продајем је онима који у облацима виде само кишу и не умеју да удахну росу са свеже покошене траве. За све друге ја сам човек који живи са причама. Зими их грејем у унутрашњем џепу капута близу срца. Понекад их носим у излизаној кеси заједно са чашом јогурта, кифлом од белог брашна и поништеним аутобуским картама. Од сунца их кријем испод шешира. Недовршене најопрезније чувам да им не би зао поглед украо још нерођену душу. Живим са причама. То је права истина. И приче живе са мном, у мени и свуда око мене. Неке од њих године већ боје заборавом, неке чекају да буду написане, а оне нестрпљиве буде ме усред ноћи па ми очи дочекају зору испране несаницом.

         Сам, а увек са својим причама, на улазу у стаклену кулу од безброј свевидећих очију, срео сам младу жену опкољену малим и великим торбама, коферима са точкићима и папирним кесама. Чинило ми се да их је било пет, десет, можда двадесет, можда и више. Брдо торби, кофера и кеса претило је да се обруши на младу жену која је сагнута између њих нешто петљала покушавајући да их подигне.

         „Треба ли Вам помоћ?“, упитах као човек који зна за ред.

         Тад се према мени подигоше два крупна ока. Два ока у којима се таласају топла мора. Два ока у којима се тоне до самих модрих дубина. И потонух у њима. Потону и ова бучна улица и свевидећа стаклена зграда и брдо торби, кофера и кеса и једнолична, хиљаду пута поновљена среда. Са мном се у модрим дубинама изгуби све оно што сам био, што сам сада и што ћу икада више бити.

         „Ако бисте могли да ми додате торбу... Ту, ту... Црну... Тешка је, а лева рука ми је већ заузета...“

         „Црна торба... Тешка... Заузета рука... Подићи је и пружити јој...“, искидане мисли као зле змије виле су ми се по глави. То је тако једноставно учинити, а ја немо стојим и чекам да ме запљусне још један велики модри талас.

         „Немојте ако Вам је тешко... Могу ја то и сама... Навикла сам... Хвала у сваком случају...“, направи покрет као да ће сама узети торбу и кренути.

         Тај покрет ме тргну. Енергично сам подигао торбу као да је лакша од ветра који јој је стидљиво мрсио косу. Принео сам је њеној слободној руци и док ју је неспретно узимала, осетих да нам се дланови додирују.

         „Баш Вам хвала! Данас је мало љубазних људи“, кроз вреву су допирале до мене речи. Она што их је изговорила већ се удаљавала вукући кофер једном руком, а у другој је држала тешку црну торбу и папирну кесу са сликом великог сунцокрета.

         „Само кофер, торба и кеса, а мени се чинило да је око ње брдо које покушава да подигне“, ударих се по челу дланом који је малопре додирнуо њен десни длан док сам јој пружао тешку црну торбу.

Тад је из мојих ноздрва ишчилео мирис давног, кишног и хладног септембра са којим сам се тог јутра пробудио и ја осетих мирис топлих мора помешан са испарењима од летњих киша. Модар мирис упио ми се у длан, ушао у крвоток и од тог дана, од тог часа загосподарио је мојом душом и мојим мислима.

         У касно поподне враћао сам се кући са модрим мирисом и само једном жељом-да напишем причу о Њој. Све остале моје приче потонуле су тога дана у модре дубине два крупна ока.

         У препун аутобус опијеног мирисом угурала ме је шарена маса. Уместо Осмеха, на последњем седишту је седео крезуби старац чије је полуартикулисане гласове пратило махнито гестикулирање. Окренуо сам главу према прозору и загледан у даљину тражио сам модрину Њених очију све док ме иста она шарена маса није истиснула у мрак који се полако хватао над градом.

         Док сам прелазио улицу, са терасе у приземљу на мене су севнула два жута ока. Црни мачак са грицнутим брком посматрао је са пристојне висине смирај дана, надмено и наочиглед незаинтересовано да би се већ следећег тренутка обрушио на птицу која је слетела на ограду терасе.

         „Јадна птичица“, помислио сам, „ да је бар пљуцнула три пута ако јој се већ није враћало десет корака уназад, не би постала плен ове умиљате животиње која дивљину носи у генима“.

         На столици ме је сачекала изгужвана кошуља, а у фрижидеру три пута подгревана супа. Пустио сам супу да отече низ канализациону цев, кошуљу склонио са столице, помирисао десни длан и сео да напишем причу о Њој, али жута оловка са танким црним пругама стоји већ три месеца добро зашиљена, а хартија на радном столу чиста, бела.

         Све је у исто као пре три месеца. Све, осим мене. Од оне једноличне, хиљаду пута поновљене среде, ја сваког дана роним по модрим дубинама њених очију које сам само једном срео и са десног длана удишем мирис што ми је у пролазу оставила. Заборавио сам све своје приче, и прошле и будуће. Почео сам да верујем да је судбина у све умешала своје лукаве прсте. Прошлост сваког јутра терам из мисли. Пазим на коју ногу устајем, иако су ми обе леве. Супу више не подгревам ни два, а камоли три пута. Баксузном средом не излазим из стана. На црног мачка редовно пљуцкам и не само да пљуцкам, него се и враћам десет корака уназад. Али не вреди... Ништа не помаже... Прича о Њој се не рађа, а ја сам већ почео да волим модар мирис са десног длана и некако ми се чини да ћу га волети заувек. Зато је ово једина прича коју ја о Њој пишем. Али... Можда ипак још има наде... Ако сутра будем обуо прво десну па леву ципелу, можда ћу успети да напишем причу о Њој. Онакву о каквој сам целог живота сањао...