Price

Једна, иста као ти

          Обукао сам капут са карираном шаром и изашао у пријатну зимску ноћ. Не волим благе зиме и слаткоречиве људе јер такве зиме и такви људи кад-тад уједу.

Преда мном се пружао дуг, таман, асфалтни пут, а по њему у сусрет си ми ишла ти. Оденула си црни капут, његов чврсто везани каиш претворио ти је тело у пешчани сат, а месечина ти се просула по рамену. Таман хтедох да те с радошћу поздравим, а ти прође поред мене нема и загонетна као ноћ у којој смо се мимоишли. Тад схватих да то ниси ти, већ једна иста као ти којој сам у пролазу украо са рамена зраке месечине.

         Сео сам на клупу испред великог храма који се купа у белини светлости. Јато голубова кљуцало је мрвице бачене шакама добрих људи, а мене су гледале очи у којима су гореле звезде. Погледах те право у зенице, али мој вид не препозна звезде у твојим очима. Тад схватих да то нису твоје очи и твоје звезде, већ поглед једне исте као ти. Прхнуше голубови пред корацима пролазника, а ја наставих пут са прегрштима звезда у џеповима.

Пробијао сам се кроз капуте и јакне, шарене лампионе и светлуцаве кесе. Правио сам места својим корацима у необузданом метежу празника. Слух ми је хватао кикоте, песме, узвике и одједном сам препознао глас исти као твој, глас у којем одзвањају сребрни звончићи. Кренух ка том гласу и сусретох лице непознате жене. Тад схватих да то није био твој глас, већ глас неке исте као ти. Моје ушне шкољке понеше одјеке сребрних звончића и ја наставих да се пробијам кроз гомилу без краја.

         У даљини се осећао мирис снега (блага зима кад-тад уједе), а ја сам кренуо за косом у коју се уплео мирис ђурђевка. Следио сам ђурђевак до велике мрачне раскрснице и таман кад хтедох да ти благо додирнем раме да би ме по отисцима прстију препознала, блесну улично светло и ја видех да то није твоја коса, већ коса неке исте као ти.

         Прсти су ми милели по ишараном улазу у зграду број 24. Покушавао сам да напипам дугме које ће осветлити тај прљави, непријатни простор. Моје вреле шаке овлаш додирнуше неки прсти нежни и дуги, али ледени као смрт. „Знам те прсте!“, скоро да испустих крик и почех да их тразим по мрачном ваздуху. Тад се упали светло и ја видех да то нису твоји прсти, већ прсти једне исте као ти. Њихова хладноћа уреза ми се у кожу.

         Са дугог, тамног, асфалтног пута вратио сам се у свој свемир изаткан од твоје крхкости. Окићена јелка стоји крај прозора. Правим те у облику пешчаног сата. Спуштам ти на раме зраке месечине. У очи ти стављам звезде. Оживљавам одјек сребрних звончића. У косу ти уплићем ђурђевак. То си ти. И док ми нежни, ледени прсти милују образе, ја живим живот осмишљен тобом.

                                                                                                                    За Тину