Price

                                    Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

БЕЗИМЕНА

 

         Једном, а то је било давно, пет дана пре твог двадесет и ... и није важно ког рођендана док смо седели на балкону, рекла си ми:

         „Ја нећу много да остарим. Старићу до педесет седме-педесет осме, а онда ћу достојанствено да се повучем“.

         О, како си ми смешна била док си причала о старости! Ти која не можеш да остариш.Ти која си као дан који се у свакој зори изнова рађа.Знам, бојала си се старења.Зато си тако и говорила. Зар ниси знала да постоје очи које ће те увек гледати младу?

 

         Једном, а била је средина октобра неке давне године, из јесењег дана крочила си у мој стан. Са тобом је ушао и ветар који је носио увело лишће. Била си промрзла, каљава.Мокра коса лепила ти се за чело. На образима су ти се капи кише мешале са сузама. Вилица ти је дрхтала од студени и беса. Јецала си.

         О, па то је данас неко поново шамарао твоју душу лажима, газио је лицемерјем, мучио и понижавао злобом и поквареношћу.Знам, осећаш се као да си пала са друге планете која је милионима светлосних година удаљена од ове несрећне Земље. Кажеш да нећеш да се повинујеш тим грозним неписаним законима. Кажеш да волиш себе такву каква јеси. Зар нећеш никада да прихватиш да је прави свет искривљена слика твог света у неком чудном огледалу?

 

         Једном, а то је, чини ми се, било у августу неке, није важно које године, тихо си ми рекла:

         „Хоћу да се одморим од свега и од свих и да ћутим, ћутим, само да ћутим ...“, а онда си се окренула на бок и испружила десну руку.

         О! Ти да ћутиш?! Ти која се кунеш у речи?! Ти којој су речи ваздух, вода, храна?! Знам, нећеш пристати на такву опкладу јер си сувише тврдоглава, али хајде да се кладимо. Колико би издржала? Три? Можда четири минута? Не, не, не дам ти више од пет. Зар не познајеш себе?

        

         Једном, а то једном било је много пута, седела си и размишљала, а онда си плакала, и плакала, и плакала ...

         О, како ми те је тад било жао! Ниси хтела са мном да поделиш своја размишљања као да ниси знала да ја увек погађам твоје мисли. Можда те је то и плашило јер никад ниси хтела да откријеш целу себе. Хоћеш опет да погађам? Знам, ти волиш да се тако играш са мном. Важи! Погађам! Била си тужна без повода, а онда си се сетила повода па си почела да плачеш. Плакала си због свега онога што је било, онога што ће бити, онога што никада и нигде неће бити. Зар нисам погодио?

 

         О, како бих волео сада да те видим у твојој педесет и ... и није важно којој! Пустио бих те да ме као некад засмејаваш својим причама о старењу јер ти ни сад ниси стара (лепо сам ти рекао да ти не можеш да остариш). Питао бих те да ли си се помирила са светом или си још увек у рату сама против свих. Да ли си успела да један цео, али баш цео дан проведеш у ћутању сама? Знам, нећеш да се кладиш јер си још увек сувише тврдоглава, али ја бих могао да се кладим да ниси успела. Сада од мене не би могла да сакријеш ту малу плаву коју си пре много година у невештом ћутању крила док ти је у срцу расла.

         Спусти мало главу да ти се погледом упијем у те твоје очи. Теби су још увек облаци у очима, зар не?

 

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Знате, јесен је ...“

 

          Јутрос је у моју причу ушетала једна бака.Ниска, не потпуно седа, уредне фризуре, у тамноплавом костиму и крем блузи са машном везаном око врата.На уснама јој је лебдео љубазан осмех који као да никада није скидала.

          „Опростите,не бих да сметам ... Пролазила сам овуда и видела празан лист па сам свратила ... На кратко ... Само на неколико минута ... Знате, долази јесен па сам хтела да се још једном прошетам док није почело хладно време.О, кад бисте били љубазни да опишете један парк па да се заједно прошетамо по њему.Знате, долази јесен, а ја сам тако усамљена.И молим Вас да буде сунчан дан.Не можемо се шетати по киши, мада ја имам навику да свуда са собом носим овај кишобран.Тако већ годинама ...“, застаде и извади из дамске ташнице црну кожну футролу у којој је био кишобран.

          Помислих да ће после овог испрекиданог монолога уследити дуго ћутање, али мисао ме превари.Пошто је села на фотељу преко пута мене, пружих јој шољу чаја, она ми љубазно захвали и настави своју причу:

          „С јесени ми се у душу увуче нека чудна туга.Просто као да је осећам ево овде у грудима.Не, немојте мислити да то има везе са мојим годинама.Не кажем да нисам стара, напротив скоро сам превалила пола девете деценије, али тај бол који осећам у грудима није физички, него више онако ... као неки бол од сећања, успомена, изневерених нада.То се понавља из године у годину.Морам да признам да сам још била млада када сам постала свесна те туге.Увек ми је тешко падао почетак јесени.Осећам да лето односи све што је лепо, ведро, радосно.Јесен ... Јесен је за мене умирање природе.Растужује ме као да не знам да ће већ за неколико месеци доћи пролеће.Свежа јесења јутра подсећају ме на неке ружне догађаје.Боље да Вам о томе не причам ...

          Сећате ли се како нас је прошле године усред јесени изненадио снег?Јао, како сам се намучила док сам све саксије унела!Журила сам и журила да их склоним са вејавице и хладноће, а прсти ми се следили па сам  се све бојала да ће ми испасти.Замислите, могла је да се смрзне моја најдража љубичица!Па ко би ми онда правио друштво целе зиме?!И ти моји прсти ... Све су хладнији и хладнији.Често помислим да ћу рукавице морати да носим и док спавам“.

          Тек тад приметих да је стара госпођица у левој руци држала рукавице од фине танке коже и њима лупкала по колену.Заиста се плаши хладноће.Припремила се на време.Док ми је говорила о јесењем болу, најдражој љубичици и хладноћи, била је сетна и замишљена, а онда јој се наједном лице озари.

          „Ви сигурно мислите да сам Вас посетила да бих се јадала.О, не брините!Не желим да Вам упропастим дан који је тек почео.Има људи који воле јесен.Стварно је воле и радују јој се.Не поричем да јесен има и добрих страна.Све те нијансе жуте боје ... То је чаробно!Ја уживам у томе.Можда ће Вам бити смешно, али знате ли шта је моја прва асоцијација на јесен?Мирис печених паприка.Некада их нисам волела.Ма нисам хтела ни да их окусим, али тај мирис ... Шетам се тако по крају, а из сваке куће допире мирис печених паприка.Морала сам да попустим и да их пробам.Сада их обожавам и ето због њих се радујем јесени.Јесте ли Ви завршили тај парк?Хоћемо ли у шетњу?“

          Идеја да се са љупком бакицом прошетам по парку постајала ми је све примамљивија.Колико питања желим да јој поставим ...

          Ушле смо у парк.Све је било као што је бака желела или сам претпоставила да жели-сунчан дан, много нијанси жуте боје свуда око нас, дрвореди, понеки шетач, свеже обојене клупе, поглед на реку ... Била је одушевљена оним што је видела.Њен осмех постаде још ведрији.Када је јутрос ушетала у моју собу, споменула ми је да је усамљена.То ми се стално врзмало по мислима.Усудих се да је упитам за разлог њене самоће.

          Отео јој се уздах пре него што је почела да ми говори.

          „Сви смо ми различити.Зато често и не разумемо једни друге.Можда Ви нећете моћи да схватите зашто сам остала сама.У младости сам мислила да је неким људима суђено да заувек остану сами, да никад не пронађу особу са којом ће делити живот.Бојала сам се предосећаја да баш ја спадам у ту малу групу људи који самоћу покушавају да испуне на различите начине, а ипак дубоко у души остају несрећни.И тако и би.Једном сам се опекла јер сам на длану пружила душу не знајући да ће дивна осећања која су је испуњавала остати заувек пред затвореним вратима неке друге душе“.

          Приметих да обори поглед препун суза као да осећа кривицу.И ја се ражалостих.Скренух јој пажњу на веверице, паперјасте облаке, јато птица чије крештање запара небо.

          „Овде је све тако дивно.Волела бих да не морам да се враћам кући, али ускоро ће кише и ове лепоте ће нестати, а и морам да бринем о свом цвећу, о својим књигама.Књиге су много осетљиве и захтевају посебну негу као и цвеће.Знам, рећи ћете да оне нису живе и да не морам да их заливам и склањам са мраза као цвеће, али и око њих има много обавеза.Оне не трпе прашину.Често траже да им мењам места.Када се Пушкин исприча са Толстојем, ја га ставим поред нашег Ракића, а онда ослушкујем о чему разговарају два великана које дели читав век.Није ми тешко да то радим.И онако су преда мном дуги јесењи дани“.

          „А пријатељи?Имате ли пријатеља?“, не издржах да је не упитам.

          „Ах, пријатељи!У мом животу пријатељства су била варљива.Ниједно није оставило трага.То је једна од мојих непреболних рана.Молим Вас, немојте ме више питати о томе.Хајде да уживамо у овом дивном дану.Знате, јесен је пред вратима“.

          „Боље да сам се угризла за језик него што сам је ово питала“, помислих и осетих наклоност према овој тужној, али симпатичној старици.Учини ми се да нас нешто дубоко и топло веже, али нисам могла да одредим шта је то.

          Послушала сам њен савет и уживала у дивном дану, а када сам приметила да се уморила и почела да посустаје, предложила сам јој да се вратимо у собу.

          „Биће још дивних паркова у пролеће па ћемо се опет шетати“, рекох јој.

          „Ви сте млади.За Вас ће бити још пролећа, а мени је ова јесен можда последња“, са много туге у гласу изговорила је ове речи.

          Када смо се вратиле у собу, села је на исту фотељу, али више није била расположена за причу.Осетивши да има довољно снаге да се врати у свој дом, устала је и пошла према вратима држећи испод руке дамску ташницу.

          „Још једном извините што сам Вас задржала.Кад бисте само знали колико ми је пријало Ваше друштво ... Усамљена сам ... Боље је да сада кренем.Ускоро ће мрак.Дани су све краћи.Знате, јесен је ... Хвала на свему!“

          Хтедох да јој кажем да је и мени пријало њено друштво, да је позовем да дође кад пожели да прекрати јесење дане, али крепке старице више није било у мојој соби.Чула сам само одјек њених корака.

 

 

                                                                                                

 

  Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Украдено пролеће

 

         Кише су украле пролеће. Моје пролеће. Запљуснуле су тек изниклу траву. Оросиле су прве пупољке. Спрале боје. Ипак, срце и даље иде за сновима, а снови за ветром. Некуд далеко ... Тамо где су бескрајна пространства врелог пустињског песка што милује и пече клизећи низ дланове.

 

* * *

 

         Трамвај број 13 вози према граду. Стара лимена кутија клизи по шинама. Капи кише се сустижу на прљавом стаклу. Заклањају ми поглед на реку испод мене и небо нада мном, али у машти могу да видим тачку у којој се вода и небески свод спајају. Питам се да ли је небо од реке украло плаветнило или се река огледа на небеској површини. Вечита загонетка.

         Сваког дана прелазим исти, добро познати пут, а са мном, у мени и свуда око мене је жена са трепавицама боје пустињског песка. Оног ситног и жутог што милује и пече клизећи низ дланове. Те трепавице сагледао сам једног пролећног поподнева када је седела поред мене, у трамвају број 13, окренута према сунцу које јој је озарило лице. Био је то један од ретких сунчаних дана овог пролећа. Пролећа које су ми украле кише.

         Никада нисам видео такве трепавице и зато сам приковао поглед за своју незнану сапутницу не марећи за пристојност. Што сам их дуже посматрао, изгледале су ми све нестварније. Чинило ми се да ће сваког трена са њих почети да падају зрнца врелог, жутог песка. Наједном, трепавице су се подигле и поглед зелених очију који је био њима скривен ухватио је мој поглед, занесен и збуњен. Следио сам се. Ухваћен сам у свом малом греху. Већ ми се чинило да пропадам кроз под старог трамваја кад према мени полете љубазан осмејак, а онда поглед зелених очију опет одлута кроз прозор упрљан пролећним кишама.

         Трен је био довољан да сјај зелених очију које су ме погледале остане заувек у мом сећању и мом срцу. Такав сјај у очима имају само жене које су на свет донеле мала, невина бића и посветиле им своје животе. Жене-мајке. Тако сам сасвим случајно сазнао нешто о својој сапутници по којој је мој поглед лутао сада већ сасвим слободно, без бојазни да ће поново бити ухваћен.

         Ситне боре почеле су да плету мрежу испод њених зелених очију, а благо наглашени подочњаци одавали су непроспаване ноћи. Ипак, њено лице је зрачило лепотом. Лепотом зреле жене која поносно носи своје прве боре и уморне кесице испод очију. Покушавао сам из тих ситних записа на лицу да прочитам њен живот. Да ли је срећна? Какве је бриге муче? Да ли је вољена и да ли воли? Не добих одговоре. Њено лице остало је тајанствено. Да ли је свака жена једна велика тајна?

         Пренух се из мисли и схватих да се ближи моја станица. Да имам право на још само једну жељу у животу, сада бих је пожелео-зауставите време, зауставите стари трамвај, исеците шине да никад не дођемо до последње станице, да заувек останемо овде под зрацима пролећног сунца које се пробија кроз прљаве прозоре, немојте да ми узимате једини пролећни дан који ми нису украле кише. Моје вапаје нико није чуо. Они су само у мени одјекивали.

         Моја сапутница устаде и тада је сагледах целу. Висока. Витка. Дугим белим прстима држала се за седиште да не би изгубила равнотежу. Испод танке свилене хаљине боје слоноваче назирале су се мале чврсте груди. Леђа су јој се повијала под теретом дуге косе. Личила ми је на клас који се бори са налетима ветра. Пожелех да је заштитим. Пожелех да је једним загрљајем упијем у себе и никад јој не допустим да изађе кроз врата старог трамваја која ће се за неколико секунди отворити. Рука ми крену ка њеним прстима који су грчевито стезали седиште и опет ме пресрете њен поглед. Благ. Нежан. Пун разумевања. Усне на којима су ницали ружини пупољци тихо изговорише: „ Извините “. И тад се врата старог трамваја отворише. И жена са трепавицама боје пустињског песка изађе кроз њих. Изађе из мог живота. Њена витка грациозна појава оте се мом погледу.

         Од тада сваког дана путујем трамвајем број 13 у нади да ћу је поново срести. Замишљам како седа поред мене и смеши ми се, а врелина пустињског песка са њених трепавица греје ми душу натопљену пролећним кишама.

 

 

 

Normal 0 false false false

ДЕЧАК И ВИОЛИНА

 

          ­-Двадесет пет година ... А као да је јуче било, размишљао је човек у касним тридесетим годинама док је откључавао врата куће у којој је провео један део детињства. Поред њега је стајала плавокоса девојчица чији је немирни поглед лутао по запуштеном дворишту.

          Двадесет пет година. Тачно толико је прошло од када је последњи пут крочио на праг ове једноспратне сиве куће скривене од улице крошњом старог ораха. Отварајући врата свог некадашњег дома, осетио је кнедлу у грлу која му није дала да дође до даха. Осећао ју је увек када би се сетио живота у тој суморној сивој кући. Сада је имао утисак да ће га угушити. Желео је да што пре уђе и суочи се са сећањима која је годинама потискивао.

          У кући је све било као и у његовом сећању. Свака ствар стајала је на месту на којем је била и оног спарног јунског поподнева када је из куће изашао последњи пут. Осећања су му се узбуркала и није приметио када се плавокоса девојчица, његова седмогодишња кћер, изгубила у некој од суседних соба. Сео је на стару фотељу поред прозора и пустио сећања да га преплаве ...

          Било је јунско поподне. Тешки сиви облаци прекривали су небо. Ваздух је био засићен спарином. Мајка је шила хаљину од бордо сатена, мали брат који је тек напунио две године мирно се играо гуменим зеком, а он се спремао да крене на оближњи терен где је сваког поподнева са друговима играо фудбал. Дуго очекивани распуст тек што је почео.Био је срећан што су пред њим два месеца уживања после дуге и напорне школске године коју је завршио одличним успехом.У кућу је ушао отац ...

          Очев поглед препун беса и мржње који је видео тог дана прогањао га је целог живота. Није био први пут да се отац такав врати с посла. Зато су и стрепели. Сваког дана. Годинама. Стрепели су од његовог уласка у кућу, од његовог гласа, погледа ... Ходали су на прстима, шапутали ... Стрепња је постала њихов начин живота, грдње и претње њихова свакодневица. Није био потребан повод да би се на неког од њих сручила бујица псовки и најстрашнијих погрда.

         Шта је тога дана претходило свађи његових родитеља, није могао да се сети.Сећао се само мајчиног јецања, очеве вике, обарања стола на којем су били постављени тањири за породични ручак. Сећао се да је излетео из куће док су на врели асфалт почињале да падају крупне капи кише. Трчао је и трчао желећи да побегне од свађе, од оца, од онога што се само зове живот.

          Када је коначно стао, киша је већ била престала, а његова одећа је била потпуно мокра. На лицу су му се кишне капи мешале са сузама. Налазио се у суседном насељу потпуно сломљен, уморан, мокар.Сео је под липу и наслонио се на влажну кору њеног стабла. Затворио је очи, а у глави су му се ројиле стотине и стотине мисли.

          -Шта сам ја тако страшно згрешио кад сам овако кажњен? Ово је страшно ... Ја ово више не могу да поднесем ... Не могу ...

          Из мисли га је пренуло нешто што је подсећало на шкрипање. Убрзо то шкрипање се претворило у звук инструмента, звук виолине. Чинило му се да никада пријатнији звук није чуо. Мисли су престале да се роје. Препустио се чаробном звуку који је допирао из једног од оближњих станова и мирису липе који му је пријатно голицао ноздрве.

        Сваки тон који је произвео тај чаробни инструмент падао је на његову рањену душу као капљице кише на врели асфалт. Али капљице кише могу да сперу летњу прашину са асфалта, а бол са детиње душе та дивна музика може само да ублажи. Њега никада ништа не може да спере. Он остаје да пече и као неми сведок целог живота да подсећа на детињство мутно од суза.

         Звуци чаробне виолине пратили су га кроз цео живот. Кад год му је било тешко, призивао их је у сећање.Често је размишљао и о уметнику испод чијих вештих прстију су ти звуци настајали, али уметник је за њега заувек остао тајна. Но, радозналом оку читаоца биће допуштено да завири у собу на трећем спрату жуте дотрајале зграде из које су те вечери као и много пута раније допирали звуци који би дирнули и најтврђе срце.

          У соби на трећем спрату,  док је тужни дечак седео под липом, млада уметница Настасја вежбала је за свој први солистички наступ. Била је то десетогодишња девојчица плавих очију бистрих као планинска језера и тешких плавих увојака који су падали на њена нејака рамена. Прсти мале уметнице били су црвени и натечени од вишесатног вежбања, али она није посустајала.Храбриле су је речи њене маме, стасите Рускиње Олге коју је љубав довела у ову српску варошицу, да човек само сопственим залагањем може успети у животу и да пролазећи мукотрпним путем који води ка успеху мора бити стрпљив и истрајан. И те вечери је мама уживала у њеном музицирању не скривајући одушевљење због сваке добро одсвиране мелодије.

          Ни сам не зна колико је седео под липом, али када је отворио очи, видео је да се већ спустио густ мрак и прва помисао му је била да мора да пожури кући. Журно је ишао све до уласка у своју улицу. Тада је као по обичају успорио корак јер се бојао да би испред своје куће могао да затекне страшан призор. На срећу било је мирно. Тај мир био му је чудан после данашње буке од које је побегао. Кроз главу му је прошла мисао да је мајка сигурно забринута због његовог дугог одсуства. Љутио се на себе. Није требало још и то да јој приреди.

          У кући га нису сачекале очекиване мајчине речи препуне бриге и оправдане љутње. Сачекало га је нешто горе. Нешто чему се никада није надао.

          У својој соби је затекао мајку која је ужурбано паковала ствари у торбу. Поред је стајала још једна торба. Заустио је да мајци упути извињење због дугог задржавања напољу, али су њене речи биле брже:

-Михаило, спакуј још нешто ако желиш.Одлазимо.

          Узела је у наручје малог брата који је спавао и изашла из собе. Није стигао да је упита ни куда одлазе ни када ће се вратити, али све је могао да наслути ...

          Првих неколико недеља по одласку из породичне куће провели су код баке и деке које је он неизмерно волео и који су се трудили да њему и брату пруже љубав, топлину, сигурност.А после ... После је живот наставио да тече  устаљеним током као река када се врати у своје корито после поплаве. Изнајмили су стан, мајка се запослила ,одрастали су као и сва друга деца само што више нису имали оца који је у њиховом новом дому ретко спомињан. Није било лако преживети те године .Мајка је увек говорила да морају доћи бољи дани, да је најбитније да су они живи и здрави па ће, ако Бог да,з авршити школу, почеће да зарађују ,постаће своји људи, а тада ће и њој лакше бити. И увек је напомињала да њој ништа није тешко када су њена деца у питању и да јој је најважније да доживи да њих види као срећне и задовољне људе који су остварили бар део својих жеља (увек их је учила да буду скромни).

          У очеву кућу више никада нису крочили. После неколико година отац је умро. Он и брат испратили су га с поштовањем, али без много емоција. Мајка је дочекала да јој се синови ишколују и постану своји људи. Брат је након студија отишао у Америку, а он се преселио у већи град пошто му варошица у којој су живели није пружала много могућности. Често је са својом породицом обилазио мајку и очев гроб.Понекад га је вукла жеља да сврати у очеву кућу, али било је нешто јаче од те жеље. Јачи од те жеље био је онај бол из детињства који му је и даље пекао душу. Ипак, овог спарног јунског поподнева није могао да одбије молбу своје седмогодишње Саре да сврате у кућу тог деде којег никада није видела и о којем је мало знала, али чији је лик често покушавала да оживи у машти (ваљда нас највише привлачи оно о чему најмање знамо и што нам није доступно).

          Из размишљања га је тргао Сарин глас:

-Тата, хајде да се прошетамо по крају .Овде ми је већ мало досадно.

          Њене речи су дошле у прави час. Вратиле су га у стварност у тренутку када су сећања на прошлост већ постајала неподношљива.

-Добра идеја! Хајдемо!

          И кренули су добро знаним улицама којима је оног грозног дана трчао по киши.С ада киша није падала .Било је ведро као и у његовој души и топло као Сарина ручица коју је држао у својој. Мирис липа подсетио га је на звуке виолине које је пре много година ту слушао. Погледао је ка трећем спрату и ослушнуо .Очекиваног звука није било, али није био тужан због тога зато што је у души увек могао да га чује. Ни уметница више није живела на трећем спрату жуте дотрајале зграде. И није више била мала.Вођена маминим саветима, она је са својом виолином стигла до многих концертних дворана широм света.

-Тата, волела бих да свирам неки инструмент. Можда виолину. Она некако има ...

-Има душу. Да ли си на то мислила?

-Да, да!

-Знаш. Саро, још кад си се родила, предосетио сам да ћеш једном пожелети да свираш баш виолину.

-Ма ,немогуће.

-Да, да, могуће је. И обећао сам себи, баш тог дана кад си се родила, да ћу ти бити добар отац.

          Ову последњу реченицу није изговорио. Остала му је у срцу.Тамо где се родила пре седам година и где ће живети све док и он буде ходао по овој земљи на којој је највећи бол онај бол који осећају деца.  

  

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

-         Плашим се.

-         Чега се плашиш?

-         Свега ...

-         Чега се највише плашиш?

-         Плашим се да ће моје ноздрве заборавити његов мирис. И он ће тако отићи ... Неповратно ... И покидаће се оне сребрне нити од којих је исткан смисао живота ... Мог живота.

 

 

         Памтим им меке беле шаке и ожиљак на кажипрсту. Памтим како врели, ознојени дланови стежу моје прсте, нервозни и срећни у ишчекивању љубави. Памтим и хладан стисак руке као знак последњег поздрава. Извлачим на површину стотине детаља који су испунили сваку пору мог сећања ...

         Немирне зелене очи, кошуља боје пролећног неба, бескрајно дуги загрљаји, речи које милују слух, шетње поред реке док сунце умива град, мирис мимоза тек пристиглих с југа, прве пахуље на трепавицама, осмеси, додири, сузе ... Моје бивше љубави. Бивше среће и заблуде. И на крају увек самоћа јер сам себи најбоље друштво.

 

* * *

 

         Мала књижара на углу ушушкана између прометног булевара и слепе уличице. Четрдесетак бљештаво осветљених квадрата. Топло пролећно предвече. Пале се уличне светиљке. Последњи посетилац занет прелиставањем књиге у тврдом повезу на којем је крупним златним словима исписано „ Стари Рим “. Чест гост моје књижаре. Обично долази пред затварање. Познаник? Свакако. Пријатељ? Можда. Увек проведемо двадесетак минута у пријатном разговору. Интересује га моје мишљење о књигама. Мени то прија. Радо бих продужила разговор, али он гледа на сат. Време је да крене. Време је да угасим светла и закључам врата. Време је да књиге отпочину у малој књижари на углу ушушканој између прометног булевара и слепе уличице.

         Као и обично, испраћам га до врата. Као и обично, затварам врата за њим са осећајем задовољства помешаног са тугом. Али вечерас нешто није као и обично. Вечерас он није потпуно отишао. Вечерас је део њега остао на малој наранџастој фотељи на којој је седео док је зането прелиставао књигу у тврдом повезу, са крупним златним словима. Остао је његов мирис. После толико долазака нешто је од њега остало. Или је то нешто можда он оставио?

         То није мирис једноличних мушких парфема. Није ни мирис тела. То је мирис речи које смо разменили, мирис његових мисли, откуцаја срца. Стваран и нестваран у исти мах. Мирис који је прешао преко његове коже, миловао му косу, затреперио у његовом погледу, а онда се упио у моје ноздрве. Док смо вечерас разговарали, није било тог мириса. Сећала бих га се. Сада сам сигурна – он га је оставио пре него што је изашао кроз масивна врата од ораховине.

         Дуге дане до нашег поновног сусрета испуњавам тим мирисом. Довољно је да га призовем у ноздрве и да са њим оживи и лик човека који га је оставио. Оживе његови покрети, његов глас, начин на који се смеје ( мало забачена глава и широко развучене усне које откривају низ једнаких зуба ), начин на који хода или зането прелистава књигу у тврдом повезу, са крупним златним словима, удобно смештен у малу наранџасту фотељу.

         А некад тај мирис дође и кад га не призивам. Кроз одшкринут прозор унесе га кошава. Изненади ме и обрадује. Проведе са мном цео дан у малој књижари на углу. Деси се и да ме отпрати у ноћ. Тад сањам да ме милују руке које ме на јави понекад само овлаш додирну. Чујем речи које на јави никад једно другом нећемо рећи. Препуштам се љубави која је толико лепа да може постојати само у сну јер је јава не заслужује.

         Волим га кроз мирис. Кроз мирис га чујем и осећам. Кроз мирис слутим његово присуство. Присуство човека са којим не делим пољупце и загрљаје, који ме не држи за руку док сунце умива град, са којим не миришем мимозе тек пристигле с југа, а који је мом животу дао много више од свих бивших љубави. Дао му је оне сребрне нити од којих је исткан његов смисао.

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.