Кораци
Кораци
Где су нестали моји кораци?
У влажном снегу или у браздама испуцале земље?
У покошеној трави или разгаженом блату?
Ко је украо моје кораке?
Киша што је спрала трагове или сунце што је осушило стопе?
Или можда ти кораци још увек негде чекају моја стопала ...
Црвена као намолована вештом руком сликара наивца. Округла као обрашчићи уснулог детета. Једра, свежа, а ипак опора као живот чије бих недожвакане залогаје испљунуо уз мрштење најдубље боре на челу. Јабука на мом столу. Обасјана младим зрацима јутарњег сунца. Треба само да направим три корака и зуби ће се зарити у њу црвену, округлу, једру и свежу, а усне ће се скупити од опорог укуса њеног сока. Треба само да направим три корака ...
* * *
Преда мном се пружа као бескрај још један спори, лењи дан. Дан месеца јула, 13. по реду, у 28. недељи године 2012. од рођења Исусовог, а 1138. од оног дана када се живљење преобразило у животарење, у трошење времена до судњег часа. Почињем борбу са њим. Мало ја давим њега, мало он мене, па онда поново ја њега. И тако све док се не уморимо. Онда он оде у своју ноћ, а ја на јастуку влажном од суза и зноја призивам сан да дође на очи. Призивам сан и у том сну кораке, њене, његове и своје ...
* * *
Кораци њени. Ситни и одсечни на штиклама од осам центиметара. Одзвањају ходником. Плешу безобзирно по мојим живцима. Пробијају се кроз ваздух засићен мирисом парфема. Чујем их напетим слухом. Видим их размазане у боји црвеног кармина. Улазе уз тресак врата. Говоре увек исто и увек истим тоном ...
Знам, ја сам најгоре дете на свету. Знам, ти ме ниси желела. Знам, он не жели ни да ме види. Знам да сам сувишан. Знам да сам сметња. Знам да је боље да ме нема. Знам да желиш кад ујутру отвориш очи да уместо мене видиш празнину. Али ја нисам празнина као што ни ти ниси нежност и ниси брига и ниси љубав. Ти си само збир корака од којих стрепим и због којих затварам себе у тамну кутију бола. У њој седим дуго, сасвим сам, плачем невидљивим сузама и тек с времена на време промуцам понеку реч без звука као да се браним.
Кораци његови. Тамни и тешки. Увек у исто време застају пред вратима. Не знам им лик јер преко прага никад нису прешли. Замишљам да су ружни и зли. Они не вичу. Само кроз зубе просикћу речи кратке и прљаве. Онда отпљуну у страну и мрзовољно оду. Са њима оду и ситни, одсечни кораци на штиклама од осам центиметара. Остаје празна соба засићена мирисом парфема. У њој седим дуго, сасвим сам, плачем невидљивим сузама и мрзим сваки мушки корак таман и тежак.
Кораци моји. Застали на пола пута између дечака и мушкарца. Не желе да остану кратки, дечји, а боје се да постану крупни, мушки, ружни и зли. Решили да закораче у непознато, у ваздух, у празнину. Клецају и зноје се. Иду у сусрет ивици. Ивица прилази њима. Сусрећу се на најнижем облаку. Далеко од земље, небу на дохват руке ...
* * *
Да би додирнуо небо, не мораш да ходаш по ивици.
Моји кораци нису додирнули небо. Спустили су се нежно на меки облак. Али никад више нису додирнули ни земљу. Остали су да лутају по том облаку. Кратки као кораци детета, а тамни и тешки као мушки.
У борби са сећањима, питањима и недореченим одговорима пролази још један спори, лењи дан. Јабука на мом столу, црвена као намолована, округла, једра и свежа, а опора као живот, стоји у сенци летњег предвечерја. Данас сам јој се за корак приближио. Остала су још два, а сутра је опет нови дан. Мада, нисам баш сигуран да је нови, али дан сигурно јесте. И опет се треба будити, треба дисати, говорити. Треба живети у истом кругу. Понекад ми се чини да не живим сваког дана изнова, него само сањам претходна живљења. Да ли сањам да бих живео или живим да бих сањао? И шта је стварније-сан или живот? Нећу сад о томе да мислим. Сутра је ново буђење. И нека тако буде.
