Новогодишња
Новогодишња
„Чекате, а! Чекате Нову...“, уз шкрипу се отворише врата на којима зазвецкаше стакла и уђе дубок, продоран глас обавијен децембарском маглом. За гласом уђе човек. За човеком пас. Глас, човек, пас. Глас луталице, луталица и његов верни пратилац. Онако с врата, осврну се по кафани човек у дугом дебелом капуту и са шеширом испод којег се назирао жбун проседе коврџаве косе, тражећи кроз дим и алкохолна испарења одговор на питање које је малочас поставио. Угојени црни пас, великих ушију и кратког репа, као по команди склупча се испред шанка, спусти уши и поче да дрема.
Одакле ми је познат тај лик који се крије испод шешира? Можда сам га видео пре неколико дана док је гладним очима кришом меркао излог месаре. Не. То није тај. Тај је имао неку сиву капу навучену преко чела. И није имао капут него јакну... Јакну... Не могу да јој се сетим боје... Беше нешто пепељасто, сиво, шта ли је... Овај што је сад ушао некако је отмен. Био је отмен... Био је отмен док му се рубови капута нису искаљали. Био је отмен док му се оковратник кошуље није искрзао, шешир измастио. Да није то мој некадашњи професор музике којег већ пола године виђам у дугом реду пред народном кухињом? Стрпљив. Не прича ни са ким. Свима се склања и извињава. Стално спушта обод шешира и скрива поглед. Увек хоћу да му се јавим. Учтивост ми то налаже. Али кад заустим реч поздрава, сетим се да бих га тиме понизио. Он не жели да га препознају, а ја не желим да га због мог поздрава шешир покрије до земље. Није овај човек што сад уђе мој професор музике из дугог реда пред народном кухињом. Не би он ни крочио у ову биртију нити би ишао одрпан и мастан праћен псом луталицом верним до понизности. Не би сигурно и не би вечерас кад му је место поред клавира, са нотама. Али зашто ми се и даље чини да познајем лице које онако грлато постави питање свима нама у овој загушљивој станичној биртији? Можда зато што сва лица избраздана патњом личе једно на друго, а лице грлатог са шеширом открива да је много патио. Зашто ми је познат и овај пас који из захвалности лиже сваку шапу која га нахрани? Можда зато што десетине таквих лута по овом граду. И ноћу завијају дуго и тужно као да слуте неко зло...
„Чекамо, чекамо... А где си ти? Касниш на славље“, прену ме из мисли глас напукао од пића и дувана. Дошао је из угла у којем су за једним малим столом прекривеним скорелим флекама седела два скоро иста клошара, пожутелих дугих брада, лица црвених од мраза, ољуштене коже на рукама, у ритама и чизмама увезаним канапима. Станични инвентар. Кафанска сметала. Редовне муштерије дежурној патроли.
Одрпани господин с отменим масним шеширом у елегантном капуту искаљаних рубова придружи се двојици за малим столом у углу.
„Стари знанци“, помислих.
* * *
„Сушна ли је ова година! Не памтим да нека беше оваква!“, оте се уз тежак уздах старом господину што се са скромним пртљагом сместио до прозора не би ли избегао дим који штипа очи.
„Сушна, сушна“, као ехо зачу се поред њега глас другог господина. Тегет беретка, кожне црне рукавице, беспрекорно изгланцане чизме.
„Како ли ћемо се прехранити?“, следи ме глас оног првог.
Да, како ли ћемо се прехранити? Да ли сам се некад то запитао? Лето беше толико врело да испуца земља. Јесење кише нас заобиђоше. Зима сува, магловита. Снега ни за лек. А ја се никад нисам запитао како ћемо се прехранити. Младост мисли само на себе, а старост брине све наше бриге. Зато јој је коса побелела.
„Ту је Војводина. Даће она хране свима нама“, дође одговор од господина са кожним рукавицама, а његов сапутник поново без речи уздахну.
„Да, даће Војводина“, помислих и умирен том мишљу позвах дремовног конобара да наручим још једну. Шољу чаја.
* * *
Одшуњала ми се година. Кроз прохладна пролећна јутра, кроз јулску жегу, кроз густе магле, шуњала се од дана до дана све док потпуно није нестала из мог видокруга, неповратно као и све претходне. Али ова беше бржа од њих. Јурио сам њене зоре, поднева и ноћи, падао задихан од умора, а ипак нисам успео да је ухватим. Да ли ме то успоравају оне претходне године које ме, иако младог, већ помало притискају па губим трку са садашњошћу или су неки чудни, мени непојмљиви механизми убрзали живот па ме садашњост стално држи на два-три корака иза себе?
Мислим ја тако о старој што развлачи свој последњи сат, образи ми све руменији од чаја, а она тројица за столом у углу запевала неку песму па од њихових гласова сопствене мисли једва чујем. Грлати пева као да хоће да сравни са земљом и нас и кафану и станицу са све возовима и цео свет што ноћас чека и радује се.
Чекам и ја. И радујем се. Увек кад чекам, кад се нечему надам, осећам узбуђење које ми голица утробу. Толико ме голица да ми натера сузе на очи и не да ми више да седим, него ме тера да се шеткам тамо-овамо док ми срце искаче из лежишта, пење се ка грлу и почиње да пулсира у слепоочницама. И сад осећам то пулсирање и већ бришем марамицом сузне очи и шеткао бих се тамо-овамо само кад не би било ових малених смеђих очију што су умилно-радознали поглед упрле у мене. Дечачић у очевом наручју већ десет минута ме упорно посматра, а ја се питам шта је то на мени необично видео па не скреће поглед. Немам баш умилан лик. Нисам ни нешто леп, а ни ружан (бар мислим да нисам ружан). Нисам ни од оних што праве гримасе од којих се деца зацењују од смеха. Имам сасвим обичан, неупадљив лик по којем ме људи скоро никад не памте. Мене памте по речима и по делима и није ми важно што ми лик брзо забораве.
„Ти мали, што ти наранџаста капица са бућицом уоквирава лице, можда ме у овом тренутку боље знаш од свих оних који ме годинама познају. Можда осећаш како ми срце пулсира у слепоочницама па хоћеш да ме умириш тим умилно-радозналим погледом. Ти си још дете. Сасвим мало дете које боље види, зна и осећа од нас што смо као одрасли, а целог живота се трудимо да у себи сачувамо оно што се још дететом може звати“, обраћам се малом нечујним речима, а родитељима, који су се окренули да виде кога њихов син посматра не трепћући, упућујем осмех.
* * *
„Трубачи!“, упаде у кафану Циганчић и сви скочише уз узвик одушевљења. За тили час кроз врата прође лимена дружина, а највеселији гости се нађоше на столовима. Одрпани грлати господин већ је био скинуо по рубовима искаљани капут и масни шешир, раскопчана кошуља откривала му је груди и тако распојасан бацао је чаше око себе. Један његов другар је у заносу клечао и веселио се, док је други ширио руке покушавајући да загрли и пољуби прсату плавушу у олињалој бундици од вештачког крзна која је средовечно лице замаскирала јаком шминком.
Два господина која су уздисала над сушом и гладном годином што нас чека окретала су главе од овог призора не кријући згражавање. Родитељи дечкића са наранџастом капицом кренуше ка вратима пробијајући се кроз вриску, дим и заглушујуће звуке дувачких инструмената. Кренух и ја за њима. Време је. Старој је одзвонило, а долази... Долази Она...
* * *
Цупкам на пустом перону не бих ли се мало загрејао. Густа магла заклања ми поглед на велики станични сат који откуцава последње минуте до поноћи. Сви чекају-у кућама, на улицама и трговима, у отменим ресторанима и неугледним биртијама. Чекам и ја.Чекам на хладном, пустом перону на којем је све стало.Само још сат откуцава и казаљке се крећу. Крећу се и коначно поклапају. Из даљине чујем звиждук, а затим и тутњаву воза. По небу се разливају водоскоци боја. Знам-сад сви славе. Славим и ја. И у мени прште боје, срце ми је опет на месту, топла крв загрева ми сваки делић тела и чујем душу како ми певуши. Воз стаје. Отварају се његова тешка врата. Најлепши тренутак кад се чекање претвара у дочекано. Дочекана је. Она. Једном руком узимам тежак кофер, а другом хватам њену нежну малену шаку помажући јој да сиђе са тих неколико високих степеника. Да сиђе и стане пред мене. Да стане пред мене и загрли ме. Да и ја њу загрлим. Дуго чекану. Напокон дочекану. Ноћас сви славе и по небу се разливају водоскоци боја, а ја чујем како ми душа певуши.
