Жути октобар
Жути октобар
„Случајности се у сећање слежу
К’о шећер на дно неопране чаше;
Ситнице само чине равнотежу
Том убрзању пролазности наше“.
„Носталгија“, Иван В. Лалић
На последњем спрату старе зграде у центру престонице једне ноћи на крају лета, спавала је уметникова соба. То није била обична соба. То је био огроман простор који је служио уметнику као атеље, кухиња, спаваћа соба. То је био простор за размишљање, сликање, читање, маштање. Тамни облаци су прогутали звезде и само је један сноп месечеве светлости кроз огромне прозоре осветљавао унутрашњост тог животног и радног простора.
Крај прозора је стајао бели сто на којем су биле наслагане књиге. Сви зидови били су прекривени сликама- завршеним и окаченим или незавршеним, само ослоњеним на белу површину зида. Централно место је заузимало сликарско платно покривено белом тканином.
Сан мирне беле просторије обасјане месечевом светлошћу прекинуло је окретање кључа у брави које је означило уметников повратак. Притискање прекидача отерало је месечеве зраке и соба је оживела под светлошћу великог лустера који се спуштао са таванице.
Уметник, иако уморан од пута , имао је снаге да се обрадује сусрету са добро знаним простором који је напустио пре три месеца. Та три „ приморска “ месеца, како их је уметник звао, донела су му много нових познанстава, доживљаја, идеја за нове слике, али било је пријатно вратити се кући после толико времена.
Из морске вреве ушао је у тишину коју је, чинило му се понекад, могао да чује, осети, додирне. Ваздух у соби је био устајао и зато је одмах отворио врата која су водила на малу терасу.
Стојећи на тој тераси која је са висине гордо гледала на престоничку улицу, често је посматрао људе како се милећи пробијају између аутомобила, јуре за градским аутобусима, сударају се, мимоилазе. Тада му је град изгледао као сплет безброј струна које су толико напете да би сваког тренутка могле да пукну.
Сада је улица била мирна јер је одавно прошла поноћ. Уметник је удахнуо престонички ваздух који му је, и поред свежине морског ваздуха, недостајао. Тек понеки ноћобдија или раноранилац пролазио је улицом која ће већ за неколико сати поново оживети.
Док је на плажама сликао портрете радозналих туриста, уметник је често размишљао о недовршеном делу које је остало у атељеу прекривено белом тканином. Помало је стрепео од сусрета са њим, али је ипак брзим покретом руке скинуо белу тканину и пред њим су поново биле контуре портрета непознате девојке. Кроз главу су му по ко зна који пут прошле речи строгог, али искусног професора, највећег уметника којег је упознао:
„ Уметничком делу морате удахнути душу.Како се то ради, не пише у књигама. Са тим се човек роди, а ако се не роди, може одмах да изађе кроз ова врата “.
Тада би професор испружио руку према вратима свог кабинета, а студенти су се осећали посрамљено и сваки од њих се питао да ли су се те речи односиле баш на њега.Многи су и прошли кроз та врата не желећи више да се врате, а само онима најупорнијима који су остали до последњег часа професор је открио како удахнути душу уметничком делу.
„ То је врло једноставно. Будите несебични. Откините комадић сопствене душе и пренесите га на платно. Ваша дела су део вас самих. Душа не може тако да се потроши. Она се обнавља све док живот осећате свим чулима “.
Млади уметник је имао пред собом тежак задатак. Требало је да удахне душу делу које му је значило више од других, делу које је према његовој замисли морало бити савршено. Тако тежак задатак не решава се усред ноћи, посебно ако је човек уморан од пута. Зато је младић поново прекрио платно и убрзо утонуо у сан.
Дунуо је јак ветар који је широм отворио прозоре. Из вихора је изронила девојка која је села на ивицу његовог кревета. Било је то најљупкије створење које је икада видео. Витко тело оденуто у белу свилену хаљину, кожа готово прозирна, мека, а коса дуга, плава, скупљена ружичастом траком.
Пре него што је успео да јој било шта каже, девојке је нестало и сан је прекинут. Ветар из сна дувао је и на јави. Пред његовом силином прозори нису одолели. Уз тресак су се отворили и пустили у собу већ пожутело лишће које се заковитлало заједно са разбацаним папирима.
Већ је било свануло. Младић је био разочаран због прекинутог сна. Ипак, лик тајанствене девојке остао му је у сећању и убрзо га је пренео на платно.Био је задовољан својим делом. Презадовољан. Са ликом плавокосе девојке одлазио је на спавање. Са њим се будио. Он га је чекао када би ушао у собу и испраћао када је из ње излазио. У његовој машти девојка је говорила, смејала се, била оличење свих врлина.
Ипак, из дана у дан младић је осећао све већу тугу и празнину. Јасно му је било да је то само слика, а вољено биће плод његове маште. Осећао је да му треба више од тога. Треба му додир топле руке, пољубац са нечијих нежних усана, нечије разумевање, безгранично стрпљење, ћутање у друштву и дуги, дуги разговори ...
„ Више од свега на свету желим да волим и будем вољен. Да ли волети значи одрећи се неких илузија? Да ли су људи само представа коју о њима имамо? Да ли сваки човек на свету има ону другу половину која ће га учинити бољим и срећнијим када је нађе? И да ли уопште трагамо или нас случајности повежу? „
* * *
Тијана је обукла мантил, узела кишобран, закључала врата и кренула у прохладан јесењи дан. Шкрто сунце се пробијало кроз облаке. Корачала је поред дрвореда искићеног жутим лишћем које је изнад њене главе висило као завеса. Жутог лишћа је било свуда око ње по тротоару. Газила је по тепиху од влажног лишћа које јој се лепило за обућу.
„ Пролеће доноси мирисе, јесен боје “, размишљала је док је лагано корачала ка бањском парку. Покушавала је да задржи мисли на јесени, бојама, лишћу и тако им не допусти да одлутају до једног важног сусрета за који се данима спремала и од којег ју је сада делило само двадесетак минута.
Тијана је последњих неколико месеци учила да доживљава живот свим чулима и све више је уживала у томе. Од када је наступио октобар, њен живот је био обојен у жуто. Ни суморни кишни дани нису могли да избришу боју коју је много волела. То је био њен жути октобар. Запажала је сваку ситницу жуте боје – жути пешкир, жути сат, жуту пиџаму коју је носила. Била је спокојна, задовољна, раздрагана. Осећала је да има снаге за тај врло емотиван сусрет, мада је и страховала од њега.
На улазу у бањски парк, ослоњен на две штаке, стајао је смеђокоси младић чији се поглед губио у даљини као да неког тражи. Сваки мишић му је био напет од ишчекивања. Покушавао је да направи неколико корака не би ли се мало смирио. Било му је напорно да стоји, али хтео је да је баш тако сачека. Прошло је много година од њиховог последњег сусрета, а сада ће га видети тако немоћног, онеспособљеног. Та мисао га је највише мучила док се спремао за дуго жељени сусрет.
„ Нимало се није променила. Грациозно држање, диван осмех (да ли га уопште некад скида са усана?) ... Све, све је исто “, помислио је када је видео Тијану која му се ужурбано приближавала.
Тијана и Милош су одрасли заједно и баш када је њихово наивно детиње другарство почело да прераста у право искрено пријатељство, Милош се са породицом преселио у други град. Даљина није прекинула њихов контакт, али Тијанина осећања према Милошу више нису била само пријатељска. Нова осећања која су почела да се рађају у њој плашила су је и једини излаз из ситуације у којој се први пут нашла видела је искључиво у прекидању сваког контакта са Милошем. Није хтела себи да призна да то значи бежање од суочавања са самом собом и сопственим осећањима.
Касније се кајала због те одлуке јер није стекла ниједног пријатеља као што је Милош и осећала се много усамљено. У тешким периодима живота кроз које је пролазила, размишљала је како би све било другачије да је Милош уз њу, али је увек подсећала себе да је сама одлучила да не буде тако. Милош није имао могућност да одлучује. Морао је да прихвати крај њиховог пријатељства, мада му никада није било јасно зашто је оно морало да се заврши. Ипак, био је убеђен да ће их живот поново спојити јер се лепе приче као што је њихова никада не завршавају.
Десети је дан од када Милош борави у бањи надомак града у којем је некада живео. Ту се одвија последњи чин његове борбе да поново прохода после тешког удеса који је доживео пре два месеца. Лекари кажу да рехабилитација одлично напредује и да ће ускоро бити као нов, али њега још увек хвата језа када се сети свих мука кроз које је прошао од тренутка када је због нечије непажње могао да изгуби живот.
Није се надао да ће Тијана прихватити његов позив да се виде, али није могао ни да замисли да буду тако близу једно другоме, а да се поново не сретну. Изненадио се када му је рекла да ће сигурно доћи и да је много срећна што ће се поново видети. У њеном гласу осетио је блискост коју године раздвојености нису могле да избришу.
Тијана се искрено радовала сусрету са Милошем, мада је стрепња тињала у њој. Веровала је да је надрасла оно што је некада осећала према њему и да ће се сада срести као два добра стара пријатеља.
Тијана и Милош нису знали шта ће пре испричати једно другоме док су се минути неосетно претварали у сате, а јесење сунце ишло ка свом заласку. Милош је причао о несрећи све мање се стидећи пред Тијаном што га види тако немоћног, онеспособљеног. Тијана је причала о борби против страхова који су је били потпуно оковали и о томе како је поново учила да живи, али стварно да живи. Њихове приче су се преплитале онако како је Тијана маштала да се преплићу њихови прсти у дугој шетњи поред жутих дрвореда. Преплавила су је стара осећања која никада и нису нестала, али се и даље крила иза маске пријатељства.
„ Чудно је што си остала овде. Твоје знање језика могло је да ти омогући да живиш било где у Европи. Па ти читаш француске писце у оригиналу, мислиш на француском ... “.
„ Ја читам француски, размишљам на француском, али могу да волим само на свом језику “, кроз осмех му је одговорила Тијана.
„ И тебе су твоје слике могле одвести било где, а ипак си остао овде “.
„ Увек ми је била жеља да пропутујем свет, постанем познат захваљујући својим сликама, а онда се вратим тамо одакле сам пошао. Овде се успех не прашта и не цени, али мени нека чудна везаност за народ којем припадам никад није допустила да одем заувек. Летос сам провео три месеца у Грчкој. Упознао сам тамо људе који су ми нудили да останем, али ја сам све те понуде љубазно одбио и вратио се да би ме овде аутомобил покосио на пешачком прелазу “.
„ Како можеш од тога да правиш шалу? Увек сам се дивила твом ведром духу који ништа није могло да поколеба “.
„ Све је шала. Живот се шали на наш рачун. Имао сам среће што се није грубље нашалио са мном и што су ми руке остале читаве, иначе би пропао мој план о покоравању света уметношћу “.
„ Како се то десило? “
„ Ишао сам по граду занесен ликом једне девојке која ми се непрестано врзмала по мислима и нисам застао да уз дужно поштовање пропустим један џип који је милећи прошао кроз црвено “, нашали се Милош и загрли своју пријатељицу.
Тијана задрхта од тог неочекиваног загрљаја и уплаши се када јој кроз главу пролете мисао да би Милош могао да осети њену узнемиреност. Спомињање девојке боцну је у само срце. Бранила се мишљу да је то само шала њеног пријатеља, али ју је ипак то копкало ... А бојала се да пита.
Зраци сунца су се преламали кроз Тијанину косу дајући јој боју кестена док је Милош замишљао једно јесење поподне далеко одатле, на обали Сене или на некој швајцарској планини.
Враћајући се кући, Тијана је поново пролазила испод жутих завеса и газила по тепиху од влажног лишћа. У њој је беснела бура осећања. У сећање јој се непрестано враћао тренутак када је хтела Милошу да каже све, баш све, али нешто ју је спречило. Спречила ју је њена стидљивост, њен страх, можда чак и њен понос. Никад никоме није дозволила да завири у дубину њене душе јер се бојала да ће је од тада гледати другим очима. Чувала је најскривеније делове себе и била несрећна и незадовољна. Док је силазила низ брдо, пред њом се кроз жуто лишће указала црква окружена хиљадама светиљки. Застала је да би уживала у том величанственом призору и помислила како би било лепо поделити га са неким.
После растанка са Тијаном, Милошу је тешко падало вече које ће провести сам у четири зида. У мислима је враћао сваки тренутак проведен са њом. Чинило му се да је у његов живот ушло неко ново, никада доживљено осећање. Све оно што му се дешавало последњих неколико месеци приписивао је случајности, сплету неких чудних околности. Да није отишао у Грчку, не би могао да се врати у Београд. Да се није вратио у Београд, не би га покосио ауто. Да га није покосио ауто, не би дошао у бању. Да није дошао у бању, не би поново видео Тијану. А да није поново видео Тијану, не би осетио и схватио да га за њу веже нешто више од пријатељства.
„ Свиђа ми се овај сплет случајности “, помислио је осмехнувши се.
* * *
*„ Очи су ти данас пуне топле тајне,
По пољубац има у погледу сваком,
И има у гласу тужном неједнаком,
Обећање среће нове и бескрајне “,
изговори Милош у једном даху кад му Тијана отвори врата. Видевши њену збуњеност, застаде постиђен и једва скупи храбрости да јој пружи жути цвет. А кад на њеним уснама виде добро познат осмех, осети олакшање:
„ Ево ме! Поново на сопственим ногама!Дошао сам да видим своју ... “, хтеде рећи „ драгу пријатељицу “, али се у тренутку предомисли, „ ... своју драгу Тијану. Може једна шетња? Може. Како је лепо поново стајати чврсто на земљи! “
„ Ноге на земљи, а глава у облацима! “, одговори му са осмехом Тијана.
* * *
На последњем спрату старе зграде у центру престонице једне зимске ноћи док су пахуље нежно покривале уснули град, уметникова соба је блистала празнично осветљена. Све је било на свом месту – бели сто на којем су биле наслагане књиге, слике окачене или само наслоњене на беле површине зидова. Једино је сликарско платно прекривено белом тканином своје централно место у соби препустило новогодишњој јелци.
„ Жао ми је што се ова година завршава. Много тога лепог десило се у њој “.
„ Не треба жалити за оним што пролази. Ја се радујем новој години јер сам сигуран да ће она бити још лепша од ове бакице која броји последње дане “.
„ Непоправљиви оптимисто! “
„ Да ја нисам непоправљиви оптимиста, ти би још носила маску добре старе пријатељице “.
„ А да ти ниси својим „ сплетом случајности “ подлетео под ауто, још увек би причао са оном плавооком што стоји у углу “.
„ Пази шта причаш! Могла би девојка да те чује. Још увек је љута што си је преместила у угао. А и ја бих могао да паднем са ових мердевина па бисмо онда све морали од почетка “, рекао је Милош док је постављао бљештави врх на новогодишњу јелку.
„ Почетак је много леп. Ја бих се опет вратила на почетак “, одговорила му је Тијана.
„ Дучић или Шантић? “, упита Милош силазећи са мердевина.
„ Ни Дучић ни Шантић, него Милош. Милош најлепше прича о љубави “.
„ Онда чујмо шта Милош има да каже о љубави. Љубав није само опсена чула. Она је једина стварна илузија. Када за њом трагаш, она ти измиче. Зато је пусти да те нађе и никад не потцењуј значај „ сплета случајности “. Не буди шкрт кад дајеш и не затварај срце јер само чисто и отворено срце може да прими праву и искрену љубав “.
* „ Замор “, Јован Дучић
